Srpski narod

§|Шн11П 31 „Васкрс&ње Христово", фреска у Дечанима (14 век)

Из приватне збирке др. В. Р. П..

А С К Р

ОВО

од д-ра Влад. Р. Петковића, члана Српске академије наука

УСАВРЕМЕНОЈ црквеној уметности нашој могу се срести мотиви, који нису у складу са традицијама право славиога Истока. У том погледу веома поучне примере могле би пружити многобројне иконе. Новијим сликарима наших цркава, као и иконописиима, остале су потпуно непознате средњовековне цркве наше, чији им је живопис могао дати инспирације за поједине иконографске теме. Без потребнога оријентисања у својим поступиима они су извор за своје слике налазили у једној средини, која је била прожета утицајима Запада и тако се десило, да су код њих у илустровању појединих иконографских тема преовладали елементи црквене уметности Запада. Нигде, можда, ови утицаји Запада нису дошли до тако претежног израза, као у сликама Васкрсења Христова. Увек се у овим сликама и на зидовима наших цркава новога века и на иконама слика Христос, који изнад свога гроба лебди у ваздуху са заставом у руци. Овај ће се мотив редовно сј Л сти у уметности Запада, одакле је прво продро у уметност Русије, па је отуда пресађен и код нас. У уметности православнога Истока Васкрсењс Христово сликано је на два начина. Или је Посета гробу васкрслога Христа од стране мироносица наглашавањем празнога гроба Христова већ обележавала васкрсење, те је илустрован>ем овога мотива означавано и само васкресење Христово. Или је Силазак Христов у ад обележаван редовно као „васкрсење Христово". Наше средњовековне цркве сачувале су ове иредставе на оба начина. Нарочито је чувена слика Посета мироносица у манастиру Милешеву. И Силазак Христов у ад наћи ће се насликан у многобројним средњовековним црквама српским. Сопоћани и Краљева црква у Студеници пружају нам врло лепе примере за то. Ну, међу представама овога типа нарочито се издваја слика Силаска Христова у ад, насликана у простору кубета у Дечанима (на северној страни). Слика носи српско-словенски натпис Васкрсење. У средини слике насликан је Христос окружен светлом ореолом, из које горе изблјају два зрака. Он гази фигуру Ада,

испод кога се налазе прекрштена оба крила разрушених врата адских. Ад претстаЕља потпуно нага снажна стара човека разбарушене косе и седе браде са јако исплаженим језиком. Он лежи, изваливши се на десну страиу своју, а руке су му повезане ланцима, који му се обавијају око врата. И његове су ноге у ланцима. Десно оД Ада и сломљених адских врта виде се на све стране расути клинци, браве, кључеви и полуге са врата. Десно од Ада, близу њега, назире се једна полунага фигура, коЈа има драперију око бедара. Она седи, окренута Христу, према коме пружа десну руку своју. Десно од ове фигуре, нешто даље, назире се друга једна фигура, која седи, окренута на десно, са леђима окренутим Христу. Она седи на десној нози својој, која јој је подавијена под тело, одупирући се левом ногом о земљу и ослањајући о колено ове ноге лакат своје леве руке, којом подупире своју главу. Ове две фигуре представљају или грешнике или, вероватно, вратаре пакла, које је Христос победио при своме силаску у Ад. Христос у левој руци својој држи велики крст са Голготе. Он се окреће лево и десном руком хвата за руку Адама, који клечи шћућурен у своме саркофагу. Иза Адама стоји Ева, која је пружила обе руке своје према Христу. Иза Еве стоји голобради Авељ, који у десној руци држи своју пастирску палицу, а леву је руку подигао пут Христа. Иза саркофага Адамова лежи други саркофаг, у коме стоје пет лица са нимбима око главе. Међу њима онај сасвим напред има црте пророка Давида. Он се окреће назад пророку Соломону, који стоји иза њега и десном руком указује му на Христа. И Соломон је пружио руке према Христу. Сасвим десно од Христа види се такође један саркофаг, у коме стоје три лица са нимбима око главе. Онај сасвим напред претставља св. Јована Крститеља, који своме друтх, што стоји иза њега, указује десном руком на Христа. Идеја, која у овој слици у Дечанима, као и у осталим сликама Силаска Христова у ад, доминира, то је победа Христова над Адом и ослобођеше од пра-

родитељскога греха. У кондаку, који се пбва на Ускрс, вели се, како је Христос сишао у гроб и разорио Адову силу, па је васкрсао као победитељ. То је један моменат. Својим силаском у Ад Христос је Адама и Еву и нео старозавстни свет ослободио смртнога греха. Го је дру ги моменат. У сликама Силаска у ад, који символише васкрсење Христово, наглашена су оба ова момента. Слика Васкрсења у Дечанима износи на видело један врло интересантан мотив, који се неће срести у другим сликама исте теме, а који би тешко било потпуно разјаснити. С десне стране приступају Христу два анђела, који рукама држе по један медаљон, у коме се налази биста једне алегориске фигуре, обучене у царску далматику, са неком врстом круне на глави. Обе ове алегориске фигуре су сасвим идентичне и потсећају пре свега на претставе сунца у сценама Распећа. Могло би се пре свега помислити, да овде налазе одјека извесне оријенталске идеје, које су остале пресађене у многобројним апокрифима. Сунце, које све види и које је управо „око правде", прати богињу Немезис, која дели правду. Немезис се схвата као господар космоса и као судија света и у том погледу је она идентична са Христом, који се у црквеним песмама, као и у књизи пророка Малахије, назива „сунце правде". У староме Египту се веровало, да сунце у лицу бога Озириса, који је био судија душама умрлих, сваке ноћи пролази кроз подземни свет. У апокрифима се уз то говори о анђелима, који свако вече престолу Бога доносе сунчев венац. Тако се у т.зв. Откровењу Варуховом на једноме месту каже: „ Кад се сврши дан и сунце зађе анђели узму венац сунчев и узнесу га до престола Бога, јер се оно упрља 04 земље и ад грехова земаљских... због чега се очишћава на престолу Бога". У апокрифној литератури позната је и т.зв. Књига тајна Енохових, у којој се вели: „Кад сунце изађа на западна врата, четири стотине анјјела узму његов венац и носе га Богу, а сунце на својим колима прелази без светлости седам часова ноћи". И у апокрифној књизи Разумник има сличнога

текста: „Кад зађе сунце, анђели га узму и носе га престолу Божијем и полажу га на крило Господа". У кругу ових идеја можда би ваљало тражити разјашњење споменутога интересантнога мо тива. Ујјј Изгледа пак вероватнијс; да оба аНђела претстављају арханђеле Михаила и Гаврила, који носе душе умрлих. У неким сликама Смрти Богородичине душа Богородице, коју Христос држи у руци, насликана је као биста у једноме медаљону, Та биста је управо лик Богородице, озарен кругом светлости. Лице тако ношено претстављало би божанску личност на небу, његову небеску славу. У апокрифима се вели, да је Христос душу умрле Богородице предао своме арханђелу Михаилу, господару раја, а за њим је ишао арханђел Гаврил. У евхаристичкој молитви египатској анђели посредују код Бога за умрле. Арханђел Михаил је пратилац душа умрлих, које иду пред суд Судије света. И у литургији латинске цркве тражи се посредништво анђела код Бога. И овде у Дечанима оба анђела носила би душе умрлих. Тако би поред оба споменута момента, разорења Адове силе и ослобођења од прародитељскога греха, у Силаску у ад био наглашен и трећи мо< менат, у коме се васкрсли Христос схвата као судија света. И у једноме псалмд Давидовом (82, 2) се вели: „Васкрсни Боже, суди земљи". Васкрсломе Христу, који ће на Страшноме суду на теразијама правде одмерити судбину ду« ше у оноземаљскоме животу, обраћају се и ктитори наших цркава средшове« ковних, подносећи му свој дар. Стога није случајно што се у неким старим црквама нашим поред слике ктитора слика и Васкрсење Христово као Посета мироносица гробу васкрслога Христа, о чему нам најлепше приМере пружају Милешево и Богородичина црква у Сту* деници. Ови примери показуЈу, како би неисцрпно врело за поједине иконографске теме сликарима наших цркава могла пру жити средњовековна црквена уметност наша. Остати веран традицијама им« ним ваљало би да буде лозинка савремеиих сликара наших.