Srpski narod

X

ПЕСНИК РАДА И СТВАРАЊА

ПОВОДОМ 50-ГОДИШЊИЦЕ КЊИЖЕВНОГ РАДА Д-РА СВЕТИСЛАВА СТЕФАНОВИЋ.А

од д-ра Р. Ђисаловића, доцента Универзигета

ЕЋ ЈЕ више пута истакнута даввашња потреба корените ревизије наших књижевних вредности. Иако је прошло скоро три деценије од Скерлићеве смрти, ми још немамо једну нову историју српске књижевности, израђену по модернијим схваташима и савременијим мерилима. Познато је да је Скерлић био пре свега политички и социјални идеолог због чега је о кшижевницима и кшижевним делима расправљао и судио онако како је одговарало његовим једностраним и искључивим политичким и социјалним сватањима. По себи се разуме, Скерлић при томе није водио довољно рачуна о чисто естетичким особинама појединих писаца. Заиста је чудновата појава да су се многи Скерлићеви судови одржали и до данас. Међутим, нарочито је необјашњиво да су се најдуже одржали баш они Скерлићеви судови који су'— по скоро једнодушном мишљењу свих наших објективних савремених критичара — из основе нетачни и погрешни. Овом приликом хтели бисмо да укажемо још на једну жртву Скерлићеве критике, на случај др. Светислава Стефановића, једнога од наших најзначајнијих модерних песника, о коме је Скерлић у више махова писао тенденциозно и неправедно, са очивидном намером да површно и брзо пређе преко многобројних високих одлика његове поезије, да би се зато што дуже задржао на хиперкритичком анализирању и филистарском преувеличавању његових тобожњих мана и недостатака. Скерлић је тврдио како је Стефановић далеко више окретан версификатор него рођени песник и да је његова поезиЈа више плод богате лектире и књижевне културе него израз песничке инспирације и стваралачког талента. Скерлићев суд о Стефановићу прихватили су, без довољног кригицизма, многи Скерлићеви ученици, следбеници и једномишљеници, који су тај суд толико понављали и често истицали, да^ је најзад и један зиатан део наших широких читалачких слојева поверовао у тачност таквог суда. Прослава педесетогодишњице књижевног рада д-р Свет. Стефановића омогућиће да се свестраније проучи и правичније оцени целокупна стваралачка делатност овог плодног, разноврсног и значајног писца и да се већ једном приступи темељитој ревизији Скерлићевог нетачног суда, како би се утврдило право место ко]е припада Стефановићу у историји српске књижевности.

Др Светислав Стефановик Рад вајара Д. Ристића

Овом приликом задржаћемо се само на једном делу Стефановићеве поезије, и то на његовој родољубивоЈ и социјалној поезији. Први модерни српски лиричар, који је почео писати родољубиве песме у новом духу, без патетике и театралности наших романтичара, био је Свет. Стефановић. У своме снажиом и значајном циклусу Вракање земљи , Стефановић је дао прве родољубиве песме модерне српске лирике и унео нове тонове, нова осећања, нове мисли и нове изразе у српску поезију. У крепко надахнутој и мушки изреченој песми Везе тела, Стефановић се, као блудни син, из далеке туђине, враћа родној груди и пева химну сељачком плугу: Ори, плуже, ори! Дубоко запарај У ту масну земљу богатих плодова! И преврни прахом мојих прадедова, Ори, плуже, ори, дубоко запарај! Као стари, класични Антеј, песник добија нове снаге при сваком додиру земље и он, у карактеристичној и садржаној песми Земљо матн, изражава своју љубав према земљи: Волим твоја брда, Брига твојих боре, И твоје долине, У којима кад плине Сунце, оне се чине Ко осмејци радости твоје. Идеју смене нараштаја, коју је Јован Јовановић-Змај изразио у својој поеми Светли гробови, евоцирао је Стефановић у не мањо успелој, али модернијој и савременијој песми Пролеке, у којој је филозофски и песнички евоцирао непрекинути континуитет „од праотачког до најмлађег гроба", спајајући прошлост са садашњошћу, али имајући истовремено пред својим духовним очима визију будућности: И осећам кроз мене како бије Дах тајни оних, што ће за мном стићи, Будућност даљна што још брижно крије. У пупољку сс то буде цветићи. Озе цитиране, и још многе, песме из разних Стефановићевих збирки, речит су доказ песниковог интуитивног осећања присне повезаности душе и тела, човека и жене, родне земље и завичајног неба, живота и смрти, дечјих колевки и праотачких гробова. Као код немачког песника Шилера, у његовој поеми Звоно, тако се и у Стефановићевој поезији све слива у једно: у једну психолошку це-

лину у једно душевно биће, у један поглед на живот и свет. Трасцендентални оптимизам Стефановићеве поезије ипак нема космополитски карактер. У крајњој линији све се слива у родну земљу, у завичај, у отаџбину. И последња његова песма биће родољубива. У песмама: Понос крви, Глас земље, Земљо мати, Синови сунца, Дођи вихоре, Пролеке, Обновљењс, Пред крај лета — да наведемо само оне најзначајније — све се слива у једно: у отаџбину, у завичај, у земљу. Насупрот већини песника из своје генерације, огрезлих у скептицизму и песимизму, навикнутих да гледају на живот и свет кроз црне наочари, Стефановић, иако је и сам у младости био песимиста, прегорео је све своје младићске сумње и слабости, очеличео је своју душу патњама и страдањима, проникнуо је у суштину и смисао нашег овоземаљког пребивања и открио стару, класичну истину да се вредност живота састоји у раду и стварању. Стефановићеви Сонети страдања инспирисани су : нашом албанском Голготом, док су његови Херојски ритмови поезија наше националне револуције. Песма орла у лету, Песма висова, Песма ирног витеза, Песма утехе и Песма клетве претстављају Вјерују наше националне будућности и нашег националног Васкрса, Као да су данас написане, ове снажне и мушке исповести и обрачуни са самим собом, са горким сазнањем фатума наше историје и са чврстом решеношћу да треба поћи новим путевима, треба да уђу у све наше читанке и антологије, да уђу у неписани програм наше националне обнове и нашег моралног препорода, те да постану део нас самих. Истински пацифиста, али одлучни противник капиталистичког поретка и плутократске владавине, Стефановић пева Песму клетве: Убице живота који нисте дали, отимачи блага која текли нисте, рушитеља срећа које градили нисте, рушитељи олт.ара које дизали нисте, уништачи права која даровали нисте, газитељи слобода које ни дали ни имали нисте... У истој песми, једној од најснажнијих социјалних песама, написаних до сада на нашем језику, песиик баца проклетство и на проповеднике материјалистичког схватања живота и света. У тој борби на живот и смрт, имеђу Духа и Материје, песник верује у победу Духа, који је увек јачи и издржљивији од материје. Смисао живота и вредност нашег овоземаљског пребивања види у раду, у стварању, али не за себе него за нацију, за заједницу, за вечне' човечанске идеале. Треба се гкртвовати за целину. Треба сагоревати на општем послу. Тре-

ИСТРАЈАТИ У ВИХРУ И БУРИ НЕСПОМЉЕН БОР, РОДЕ, ИСТРАЈ И СТОЈ1 ЗОВЕ ТЕ ВЕКОВА МОЋНИХ ХОР: ТИ БУДИ ПРАВ И СВОЈ1 СТРЕСИ, ОДБАЦИ НАНОС ТУЂ, ИСТОКА МУТНИ ЗРАК И ТРУЛОГ ЗАПАДА МЕМЛУ И БУЂ, НА СВОМЕ БУДИ ЈАК! НОВОГА ДОБА ВЕСНИКЕ ЧУЈ, БУДУЋИХ ЗОРА ЗОВ, НА КУЛТУ РАДА И ЖРТВЕ КУЈ ЧОВЕКА НОВИ КОВ1 И ВИХРОМ И БУРОМ НЕСЛОМЉЕН БОР, РОДЕ, ИСТРАЈ И СТОЈ, КЛИЧЕ ТИ ВЕКОВА МОЋНИХ ЗБОР: ТИ БУДИ ПРАВ И СВОЈ1

ба несебично стварати све нове и нове тековине, које ће да унапреде европску културу и хришћанску цивилизацију. Верујући дубоко и непоколебљиво у значај и вредност рада, Стефановић је испевао једну од својих најлепших песама, песму Руке, химну ра д^ и ствао ању: Руке рада, о вечно вредне руке, безбројне, слабе и јаке, творачке и херојске и ропске, све спојене ко на молитву једну општу, у једној химни рада, једном благослову вечитог остварвфа, изнад свршеног дела, једној завери вечнтих прегнућа, од копања мина за рушење свих руина до зндања вавилонских кула! Све што дижете, о вечито радне руке, дижете у вис., ма за стопу ближе небу; све што остављате остаје ко траг од нас, и кад вас више није, дело још стоји и траје, и давно мртве, иструлеле руке живе и трају и пулсом вашег живота бију, о руке рада, о вечно вредне руке! Можда ни једна Стефановићева песма није актуелнија и значајнија за нас, у садашње време, када је потребно на свима пољима да се подиже и изграђује, од горе наведене химне раду и стварању. Наш песник верује чврсто и непоколебљиво у тај препород, са неизмерним жа(5ом своје песничке душе, у свом узвишеном Псалму утехе и пева: Теши се, народе моЦ У патњи и страдању сво-м преш'о си тежи пут од Калварије божијег слна/ Теши се, душо моја, јер већи твој /е бол за тисуће година туге и старадања Голготског мученика! Поздрављајући овим кратким чланком педесетогодишњицу песничког ствараша д-р Светислава Стефановића, желели би смо да наш велики песник дочека Васкрс своје љубљене српске нације, којој је певао од своје најраније младости, кроз своје зреле године, а којој пева и данас, у својој ведрој и свежој зрелости.