Srpski narod

СРПСКИ НАРОД

Страна 5

ЗАГРОБНИ ГЛАС

Писмо које пред нама лежи упућено Је госпођи Марији Михнијевич. Оно лежи за,)едно са другим документима, као што су длевниди, календари, легитимације и други документи који су нађеви код убијених у Катинско.1 шуми. То је једно писмо које није никада стигло, али једно гшсмо које је дуго времена писано, и које више говори него ли туга и бол једног заробљеника. Оно скрива у себи сазнаше о горкој судбини. Већ у првим редовима овог пи.сма стоји: „Ја знам да ћу умрети, али никад нисам ни помишљао да ћу бити ззробљен у овој земљи". Муж Марије Михнијевич који је писао ово писмо — био је пољски официр. Писмб је писаро првог јануара 1940, у заробљеничком логору у Козијелску. Оно је у ствари било прво писмо, које је Михнијевич хтео да упути својој кући, али уједно и поеледње. У пркос томе што је званична преписка била дозвољеча, родбина овог „изгубљеног" пољског официра није никако добијала поште од њега. Писац овог писма, које је нађено у цшњеду једне катинске жртве, која је као и други убијена метком у потиљак, хтео је да осигура пријем овог писма. Он је ово иисмо поверио своме другу, и то једноме од оних који су „пуштени кућама". Али пут овог пољског официра, по и^ену Вестерског, код кога је нађено то писмо, није водио Кући ; него за Катиц, где је у масовној гробници ГПУ-а нашао смрт. Из забележака у дневиицима и календарима многих жртава, види се, да је често спомињана реч „транспорт у домовину", и да је често полазио такав транспорт срећних. Ова заоставштина пуна ужаса указује јасно, куда су водили и где су се завршавали такви транспорти. На станици код Гмиздаве че : као је „црни гавран", камион ГПУ-а, а у шуми код Катина одјекивали су пуцњи јеврејских џелата. Са таквим трансдортом пошао је једног дана и џоручник Вестерски за Козјелск, највећи заробљенички логор у области Смоленска, и понео са собом и писмо свога друга Михнијевича, писмо, које нам приказује одбројене часове пољских бораца. То писмо гласи: „Непријатељ нас је победио. Повлачили смо се.и бежали са фронта праћени кишом куршума— " У овом писму описује бе бекство које је данима трајало, као и трагање за изгубљеном јединицом. Прелази се Висла и продужује бекство у правцу Истока. Све до Ковела. А тада долззе Совјети: „Стигло је наређење за предају. То се одиграло између Ковела и Владимир-Волинскога. Од тога дана постали смо робови. Тврали су нас хиљаду километара пред собом. Нас официра било је неколико хиљада". А то су те хиљаде официра, који сада у виду распадајућих лешева почивају у крвавој Катинској шуми. То је једно дугачко и потресно писмо, које је овај офицрр

упутио својој жени. Оно је испуњено љубављу према вољеној жени, и неумитном судбином која га је задесила. „Зашто ме није погодио непријатељски метак, кзда сам био удаљен свега педесет метара од непријатељских митраљеза ...", тим речима указује на своју горку судбину, а речима „ко њима падне шака тај више не. постоји", износи безнадежност за бекство. „Често сам гледао смрти у очи, али никада нисам мислио да ћу овако бедно завршити". Као да је предосећао какав му грозан свршетак спремају Совјети. Ови зарббљени официри терани су хиљадама километара кроз Совјетску Унију. Пут Је водио

преко Москве, преко Украјине, натраг за Козјелск. Још увек нису били начисто, где и како ће се на најпогоднији начин ослободити ових официра. Светска јавност није смела ништа да дозна о томе, Совјети су јављали о оснивању једне „пољске армије", о ослобођавању официра, и чак шта више закључили споразум са пољском емигрантском владом у Лондону. У ствари изабрао се унапред најцелисходнији начин за „ликвидарање" ових жртава — куршумом у потиљак, као символу совјетског система Мртви не могу да говоре, па ипак говоре. Свако писмо, сваки дневник говори, и цео свет слуша и зна на чему је.

Совјетско православље

По целом свету се растура послацица ,,московског митрополита", у којој се тврди, да православна црква у Русији није изложена прогонима од стране совјетског режима. Чудновато да се овај совјетски црквени „великодостојник", тек сада показује на светлости дана, када је познато, да је последњи број званичног органа руског синода Церковеја Вједомости, изашао пре пуних двадесет пет година, што уједно прет ставља и последњу публикацију московског патријарха. То нас истовремено потсећа и на велики протест, упућен против совјетског режима на Светској црквеној конференцији ради верских прогона у Русији, одржаиој у Штокхолму, чији су потписници највиђенији претставници европске цркве, као и један енглески бискуп. У протесту се каже: „Вестима о тешким верским прогонима у Русији, ми смо дубоко ганути. Немамо намере да се мешамо у унутрашњу политику совјетске државе, али нас наша служба Господу Богу и наџта одговорност према савести, нагони да уложимо наш глас у знак протеста." Одмах по доласку бољшевика на власт, стављено је свештенство ван закона. Стари совјетски устав квзлификује свештенство „као паразите који живе од рада других и који су највећи противници пролетерске идеол-огије Свештеници нису увршћени ни у какву групу и,{ш синдикат, тако да у почетку совјетске владавине нису имали никакве карте за животне намирнице, већ су били упућени на милостињу околине. Свештенство, које би напустило свој дотадањи позив, морало је издржати стаж од пет година, да би стекло право на пријем у неко државно или полудржавно предузеће. Свештеници нису имали права да изнајме собу или станове у државним или општинским згра дама, док је лицима која су становала у истим кућама, забрањено да приме свештеника као станара или потстанара. Пошто су запленом свих црквених имања, постали ранији станови свештеника државном имовином, то су свештеници и њихове породице, без милости бачени на улицу. У, областима где је извршена

колективизација, и онако су сви свештеници исељени, и депортирани у северне или азиске делове Совјетске Уније. Свештенство је сматрано „стручњацима за опијање и савлађивање пролетеријата", називано шпијунима, класним непријатељима, агентима фашизма, велецздајницима итд. На дневном реду су била прОгонства у Сибир и на страшна острва Леденог Мора, затварање у логоре за принудан рад и концентрационе логоре, протеривања од стране политичке полиције (ГПУ), тамница и смртне казне, Јфотпвпр : здна стрсљања, вешања и друга дела потцуне несавесности и самовоље. Заједно са свештеницимз делили су исту судбину црквени певачи, појци, чланови црквених општина и сироти црквењаци и Звонари. По новом уставу СССР, од 1936 године, сви радни чланови постају поданици Совјетске Уније. Израз „класног непријатеља", у који су убрајани свештеници отпао је словом из уставз. По речима Молотова на почетку треће деценије бољшевизма, ови „класни непријатељи" или су уклоњени или су се прикључили комунизму, и претборили се у једноличне пролетере. И стварно, у безбожничком часопису Безбожник, у броју од децембра 1938, дао је неки Струшков тачне податке о бројном стању учитеља, лекара и свештеника бивше Русије, упоређујући га са данашњим стањем у Совјетској Унији. Према овој статистици број свештеника свих вероисповести (заједно са калуђерима и калуђерицама) износио је у бившој Русији округло 950.000. У совјетској статистици, свештенички сталеж није уопште заступљен, он је раван статист-ичкој нули. Ми се питамо данас где су они нестали? Да ли је могуће да један целокупан сталеж, од завршетка октобарске револуције и грађанског рата —- за 21 одноено 18 година, са 950-000 члановз потпуно нестзне? Не може се ваљда тврдити, да су ових 950.000 људи зз то време помрли природном смрћу. У томе одговору улазимо у еву суштину „совјетског православља". Вера у садашње време

„И као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум да чине што не ваља". (Рим 1, 28). Како треба познавати садашње време? Да ли путем вести, или путем ћутања, или путем страха? Вести нам казују да се налззимо у догзђајима који нису постојали од створења света. Ћутање нам казује да смо ми обична прашииа на лицу земље, и да земља чека кад ћемо јој платити све трошкове и дугове. Помоћу поднебља, ми вадимо из земље као из мајдана све потребе, но најзад и ми полазимо путем траве, и путем сенке — јер на крају овај нам се свет претвара у жалост. Али ако почнемо рачунати све од чега има да се страшимо, о«дз нзше слабости не дају нам мира. Тако бива ако овај свет и што је у њему сматрамо као светски, и да се не извршује никаква одредба Провиђења. Чим смањи» мо ми границе Божјег делокруга, смањују се тиме и границе нашег ума. Ми престајемо веровати себи. Наше мисли немају ни централе, ни перифериске тачке. Наша филозофија прелази у препричавање туђих мишљења, јер је наша сзвест успзвана и у погледу добара која нас опкољавају, и у погледу добара која побеђују свако зло. Јер сви се догађаји претвграју у мисли, па тек после дејствују на навд ум. Ми сав материјални свет претварамо у духовни пу гем сазнања. Друго је оно видимо у свету, а друго је оно како то видимо. Једно ,|е спољни свет, а друго је морални. И први се слива у други к:ао у море. Морални свет ниЈе пролазан као чулни. Али гешко човеку који у себи нема морадне садржцне. Њега сгшљни свет разноси на својим копитама. Морални циљ човек не може себи поставити док се не увери под чијом је влашћу цео свет и све творевине. То познавање бива путем вере. По вери ни птица на земљу не пзда без знзња Оца небеског. И цео човеков труд није изгубљен, него све улззи у рачун. Кад рачуна Бог, мора и човек да рачунз. И рзчун је двојни. Свзки рад и поступак излази пред Бога, и пред човека. Човек без морала растурз своја дела, а човек са вером сзбирз својз дела. Јер заистз тешко је исправити се пред Богом и имаги вере у свој живот и рад.

Свакодневна верз у свима догађајима оспособљава нас за веру у главни догађај и веру у самодржца вере — Бога. Главни догађај је спасење и живот вечни, дакле излаз из свих искушења и свих опасности по живот. Вера у бољи живот поправља садржину и целог овог живота. Дакле није вера покоравање прошлости, него је вера са* знање за живот у Богу. Није вера необавезиа као светске науке, које и не могу да поставе морални циљ, нити га постављзју. Вера је труд свим силзма да се постигну врлине, да се човек уздигне изнад незнања о себи и своме положају у свету. Христос је собом донео целу веру. Он исцељује човека од његових самомисли и даје му нолет да прихвати један живот, за који је он принео целу и потпуну жртву Богу. Тај виши живот сазнаје се вером. Овај свет треба трпети, а бољи свет треба осећати. Овај све одузима, онај све даје. Овај опомиње очевидно, онај привлачи тајно. Без вере је тешко иролазити кроз тешке догађаје. Један поветарац смео је апостола Петра у презирању опасности и он је почео да трне. Вера је водила нзш народ у најтежим данима његове историје. Вера је гледање у добар свршетак свих тешкођа и да зло грехова није старцје од добра Божијег. Колико год нам свет измиче са својим обећањима, у толико треба да Смо ближе Богу. Сад је време тешко и оцо нас упућује на дубоко веровањс. Србцн православац Иадирање аиеричког Еемиког капитала у Енглеску Штокхолм. — Банкарска фирма Морган, Гренфил енд Ко. у Лондону, филијала Џ. П. Морган, Њујорк, преузеће према извештајимз шведских новинз лондонску кућу Кзл енд Ко., која има акционарску главницу од 8,5 мил. фунт. стерлинга и која се увелико бави финансирањем индустрије. Кал енд Ко. одржава нарочите везе са бритзнским концерном вештачке свиле На Другој је страни један од управника Морган, Гренфил енд Ко. члан управног већа у концерну вештачке свиле Куртоле. Спајање ових банкарских друштава означавзју у енглеским финансиским круговимз међу осталим и као приближавање ових највећих друштава всштачке свил е.(ЕОС).

ако у к>ој иема омо што одмс : и често чоеек треба. Главобод»а, мазеб, оеума иаилазе већииом сасвим неочениеано

А5Р1КШ

0'д. ат' С 6». 850 о* »I-4.1943