Srpski narod

Српски народ, 24 јула 1943

СТАРИ И НОВН ПОРЕДАК У либералистичко - капиталистичком поретку нација претставља збир појединаца, који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог. У ту сврху они имају право и да се удружују. На тај начин су настали трустови, картели, синдикати, професионална удружења, па и политичке организације, које омогућавају овај рат свакога против свих, тако да је марксистичка класна борба само логична после дица ова опште зараћености у оквиру нације и државе. Од овога наравцо нација и држава највише трпе. Нација је разједињена, без какве више идеје- водиље, а држава слаба, услед удараца који јој се час с једне, час с друге стране наносе. Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материалистичко схватање света и живота. Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега, бивају тако рећи законски признати. Све се то врши тобож у име прин ципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, вословног шпекуланта и бирократског афераша. Благодети оваквога поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави. Таква, она је морала пропасти. Чињеница пак што српски народ ие жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности. Непомућеним по литичким инстинктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима. Та нова српска држава је у стварању, иако под нечувено тешким околностима. Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити. Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском иароду све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социална. Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду. Држава, као власт, мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса. Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељнвати према његовој општој корисности и према томе како се врши. Се бичњаци, паразити и забушанти морају бити сузбивени. Класне разлике морају не стати. Читав српски народ мо ра бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се свакоме зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све, Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу. ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

БЕЗДУШНИЦИ

Написао др М. С п а л а ј к о в и ћ

Само богови и зверови могу живети изван државе, јер првима држава није више потребна, а другима никад није ни била потребна. Те Аристотелове речи о Држави и њеној неопходној нужности за људе и могућност њиховог живота у заједници падају ми често на ум у ггоследње време, после наше државне пропасти и свих недаћа које су снашле наш народ. Потпун смисао тих речи постаје ми из дана у дан све јаснији. Експерименат живота потврђује сваку велику и вечну истину. Искуство, као и свака имовина, не стиче се одједаред. Али памет, ако је човек нема од рођења, не може се никад стећи. Таква је, нажалост, судбина многих људи. Али најжалосније је што и људи са памећу морају страдати због људи без памети, што и праведници морају испаштати грехове бездушника... Аристотело је био мудар човек. Он је морао мислити, као што и многи од нас данас то потпуно увиђају, да је држава потребна људима не толико због тога што у њој постоје школе, цркве и болнице, него — и још више — због тога што у њој постоје затвори, тамнице и вешала... Погледајте, овог лепог сунчаног дана, свуда око себе. Свуда се разлива светлост и топлота. Природа је насмејана и пуна животне радости. А та радост се стихијски разлива у вашим душама, као да пред вама неки неодољиви оркестар изводи Бетовенову

пасторалну симфонију, тај највиши људски израз божанске радости, који затрепери у човеку пред тајанственим лепотама природе, Лето је како се само може зажелети. Година пуна најутешнијих нада и најлепших обећања. Вове и поврће понело као никад раније. Бог као да је хтео да ублажи српска патње. А људи!.. Један мој познаник, човек душеван и духовит, отишао је јутрос рано на тржиште да купи мало во^а и поврћа. То је учинио више ради услуге једној старијој госпођи која не може да се креће. На тргу морао је стати у ред пред продавницама кромпира и црвених патлиџана. После дугог чекања, вратио се кући — празних руку. Могао је добити само кајсије, тврде и зелене, које су се продавале ван реда, и то шездесет динара кило... Испричао ми је све то са сузама у очима. Тешко му је било, нарочито због оне старе госпође која је очекивала да &е имати за ручак бар неколико кромпира. У даљем разговору објаснио ми је, речима у којима је било више забринутости него горчине, узроке због којих усред лета — кад бар повр^е не треба да је реткост у Београду — једна стара жена нема шта да спреми себи за ручак. Сељак, пиљар, а иза њих и над њима црноберзијанац, знају само за једно правило: безобзирно одржавати пијачне цене које су за њих најповољније. За њих не вреде зако-

Врашили су се...

Није томе давно... има нешто више од четири месеца, када је прва група обвезника службе рада пошла да допринесе својудео на обнављању српске привреде и учвршћавању темеља боље српске будућности. Ми се сви још добро сећамо какве су вести тада ширене у вези са тим одласком на рад. У живом сећању су нам још разне верзије о томе шта наше обвезнике очекује и где ће све да буду употребљени, као и где ће све своје кости посејати. Међутим, све је то била лаж, која је била упраљена на то да наш народ доведе у забуну, да му онај муком сТечени мир и ред пореме^и, како би понова у мутној води деструктивни елементи повели своје злокобно коло, у коме наш народ није знао за смех и шалу, већ само за горку сузу, бол и јад. Са највишег надлежног места је тада било речено, да наши синови иду до подижу ову земљу, и да јој својим радом поново врате оно место у заједници европских народа, које је била изгубила. И они су отишли на рад, извршили су своју обавезу, одужили се за свој део народу, и вратили Србију за добар део на пут са којега је била залутала, погрешно вођена. Без обзира на историска искушења која народ проживљава, или жива^на искуства, која појединац стиче кроз разна мукотрпна искушења, рад остаје је-

дини извор са којега се црпе снага за будућност. У раду лежи стваралачка основа која нам улева веру у Бога и лепшу будућност, а то је оно што нас подиже и не да да посрнемо или да паднемо када нас притисну тешкоће времена које преживљавамо, а које су често такве природе, да нам потпуно затворе сужени хоризонт, тако да изгледа да иза сиве магле нема више сунца. И у том часу рад нас спасава. Србија данас располаже са три активе које уноси у радну заједницу нове европске стварности, а то су: наша радна снага, наша пољопривреда и наше рудно благо. Све три а^иве су за привредну обнову наше земље подједнако важне. Вишак пољопривреДне производње, рударске производње и пуно запослење наше радне снаге створиће оне вредности, које су нам потребне да би сутра платили увоз робе, коју сами не производимо. У том смислу н са тим циљем ће отићи на рад и сва остала годишта обвезника обавезне службе, и вратиће се као Ш'то се и прва група, помогавши Србији да учини још један корак на путу свог привредног консолидовања и на путу ка учвршћењу у радну заједницу европских народа. Вратили су се... враћаће се... а Србија наступа чврстим кораком на путу своје опште обнове, која је постала стварност видљива за све. Лфт.

ни из политичке економије. Они уопште не поштују никакве законе — ни државне ни научне. То су зверови који имају само нокте и зубе. Њима ништа није лакше него изиграти све законе. Ствар је врло проста. Да би се одржала цена кајсијама, сељак их више не доноси у град, него их оставља да труну или их даје свињама, а пиљар оно што има не износи на продају него крије у ду^ану и чека да цена још више скочи, о чему црноберзијанац ве^ води бригу... Зар то не потсе^а на бездушне методе америчких гангстерских трустова који су житом ложили локомотиве а кафу бацали у море, само да не би цена тих производа на светским тржиштима пала, и ако су у другим деловима света људи чезнули и за хлебом и за кафом... Али нека ђаво носи Американце! За њихову културу Флобер је рекао, да је она у ствари »дивљаштво осветљено електриком«. Чудим се само Србима. Чудим се да и међу њима, после свега што су искусили, може бити бездушника. Мени је тешко о томе размишљати. Зато се и уздржавам од сваког даљег тумачења те жалосне појаве., бојим се да уопште улазим у њену дубљу анализу. Нека је сваки испитује и из ње извлачи закључке какве хоће. Ја ћу се задржати само на једној констатацији. Сви ти бездушници садашњи претставници сељачког олоша и прљаве чаршије, сви ти будући »ратни богаташи«, немају ни трунке моралне и националне савести. Они су најопаснији унутарњи непријатељи српског народа. По друштвеним и политичким последицама својих нељудских поступака, они су много опаснији од сваког спољашњег непријатеља. Они су онај стални квасац друштвене несавесности и народног расула. Са гледишта моралног и националног, између њих с једне стране и »Дражиних људи«, комуниста и свих »шумских Хероја« с друге стране, нема никакве разлике. Сви су они или обични пљачкаши или обични разбојници. Сви су они подједнако штетни по животне интересе српског народа. Због бездушности и једних и других, српски народ запада у све већу беду. »Два без душе, трећи без гпаве«, каже наша народна пословица. И доиста, два лажна сведока довољна су да неко трећи, буде неправедно осу^ен на смрт. Рвати се са једнима и са другима, од јутра до мрака, као што ради генерал Недић, заиста је свакојако једна од најтежих дужности, која је икад иједном Србину пала у део. Велики део наше интелигенције мисли само на себе, плаши се само за себе, што значи да је унапред осуђен на сваку немо^, унапред готов на сваку равнодушност ча« и према судбини свога народа. Генерал Недић воли страсно свој народ. Страст је озбиљан осећај, и са љубављу се не шали. Многима то још не улази у главу. Iуи&иливШ1Џ& (Наставак са 1-ве стране) на које данас застрашава и сво] рођени народ, не може се издвојити ни пуковник Лауренс, чија је истинска љубав за арабља-нски народ доказана радоМ и истрајношћу овог благородног Ен глеза, али који је тако исто понижен умро у свом завичају, јер је арабљански народ преварен преко њега од стране Черчила. Човек који је цео век провео у интригама, обманама и преварама служећи се народима као и са члановима Интелиџенс сервиса није ништа боље *ни узвишеније учинио ни у овом рату. И ако је својим обећањима преварио пуковника Лауренса и осрамотио га у очима арабљанског народа ипак му није ништа сметало, да поводом његове смрти напише врло топао некролог о Лауренсу величајући га као највећег енглеског патриоту и родољуба. Овог идеалног Енглеза није оставио ни мртва на миру. Позната је његова интригантска политика за време дарданелских операција, када је први адмирал Фишер, не одобравајући акцију од самог почетка, морао да оде са свог положаја да би оставио Черчилу одговорностза даље вођење ових операција, које су се ипак на крају несретно завршиле. Т урска револуција под Кемал пашом мало је фалило да потпуно пропадне, јер је Черчил ометао Кемала енглеским бојним бродовима на Босфору иако је мировна конференција наредила да се енглеска флота има повући. Напослетку је натоциљао и Грке, да нападну Турску па их оставио на цедилу у најкритичнијем моменту исто онако као и Бело-Русе у Владивостоку. На завршетку да напоменемо и ону лакрдијашку игру „са гаранцијама" Пољској, Чехословачкој, Холандији, Белгији, Грчкој и Југославији па ћемо употпунити слику овог човека, који данас има фикс идеју да разори свет варварским методама. Овакав какав је, он је заиста у стању да се споразуме са бољшевицима о подели Европе на два дела тако, да ће Черчил срушити један део Европе, а бољшевици д&тући други а после Черчила — потоп. Ми не знамо детаље погибије пољског патриоте и вође генерала Сикорског. Бојимо седаи његова смрт није осТавила једну више флеку на савести Черчила, али у сваком случају тежину одговоррости дели са њим и енгле ски народ јер сва почињена зверства врше се у његово име, те значи и са његовом приволом. Начин на који се данас води рат изазива гнушање код свих па и код оних чији мозак није обојен ниједном зараћеном бојом, те с справом али и са највећим болом констатују сумрак цивилизације и крај њених културних тековина. Бољшевичка аждаја оштри зубе, јер то и чека. Б. Н.