Srpski narod

Српски народ, 14 августа 1943

Један мало познати песник

ВЛАДИМИР ВАСИЋ

Има песника који су нам остали познати само по једној јединој песми а њихова фигура је ишчезла у мраку прошлости. Као пример узимамо случај песника Луке Сарића, чију је песму Ој, Србијо, мила мати... компоновао Шистек, па гако кроз мелодију продрла у будућност. Сличан случај је делимично и са песником Владимиром Вдсићем, аутором познате песме Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?, која је објављена 1863 године у Даници, одмах затим компонована од Даворина Јенка и продрла у најшире народне слојеве. Данас је она једина позната од свих Васићевих песама, а личност младог Васића тек по неком ерудиту и то преко написа који је о њему пружио биограф Стојан Новаковић. Владимир Васић је имао и срећу и несрећу што се родио у најживље доба нашег романтизма. Онда певати по новом, како то каже критичар Коста Руварац, значило је једино подражавати познате песнике. Васић је пошао њиховим путем и то је за њега била срећа. Да је мало дуже поживео, (рођен у Шапцу 8 августа 1842, а умро у Лозници 22 августа 1864) вероватно би дао много више оригиналних, па и вреднијих ствари. него што је дао. За њега књижевни историчар Јован Грчић каже, да је „еминентним песничким својим даром обрицао много", а Љубомир Недић каже, да је остао у животу, да би постао „српски Кернер". Припадник »млађе« школе Савременост Владимира Васића била је сва у знаку националиог препорода. У књижевности

влада аутохтоно Вук. Ст. Караџић са триумвирима: Ђуром Даничићем у науци, Бранком Радичевићем у поезији, а Богобојом Атанацковићем у роману и приповетци. Шго се тиче животне филозофиЈе, она постаје чисто реална, скоро пословичка, народна по духу. Тако, када млади Васић почиње схваћати живот, он наилази ца већ утабане стазе и полази њима, Стога је у својим првим стварима и слаб. Тада на гласу више као критичар него као приповедач Коста Руварац, пишући о песмама Стојана Новаковића, на један скроз негатаван начин, дао је личну дефиницију ондашњег стања у књижевности. По њему, у нас је тада било свега две песничке школе; „старија", која тражи у песми „најмање оно што срце узбуђује и пред фантазију једре и бујне слике изводи, уопште што располажење изазива, и држи се истина у теорији тако зване лирике мисли", и друга „млађа", коју је, по њему, основао Бранко Радичевић" и коју у неку руку можемо назвати народном, која све полаже на осећање. Кружок Стојана Нодековића Колико је у првом правцу било усиљених афористичких мисли, толико је у другом било лажног расположења. Тако, шестошколац Васић, ђак шабачке гимназије пева у духу Бранка Радичевића. О], душице, наскеше л" се Та млађана уста твоја, Ја не питам је ли зора Тц си била зора иоја»

Била је ту заступљена и анакреонтика, идила, патриотизам, али све то маскирано и усиљено. Тако је захтевала мода оног времена. Нпр. када је полазио као свршени питомац из Војне академије, он ће опет певати у духу Ђачког растанка Бранка Радичевића, далеко слабију песму Друговима на растанку. Међутим, у то време, још као питомац Војне академије Васић је већ познат као песник у свима друштвеним круговима Београда. Сарадник је листа Световид и часописа Даница. Он залази у кружок који састављају Стојан Новаковић, Владан Ђорђевић, Чеда Мијатовић, Р. Лазаревић и К. Поповић. Кружок се састајао у Новаковићевом стану, који је називан „републиком", пошто је сваки могао ући у њега без питања јер није имао браве, да чита онде своје песме и дискутује о њима. Старо пријатељство са Новаковићем, започето још у шабачкој гимназији, продужено је па на песнику оставља видне трагове. То су биле године сазревања. Када 1862 године оде у Немачку на студије, у Берлин и Ерфурт, он ће већ бити изграђен песник. У Немачкој тек Васић упознаје праву страну литературу. Ту су на првом месту Шилер, Биргер, Гете,,Ленау, Гелерт, Тидге, Виланд и др. Његов видокруг се шири, постаје продубљен и изражен у извесној мистипи. Престаје она животна пенушавост, и то ,је била његова животна прекретница. Уосталом, на овај моменат утиче и сама песникова болест, грудобоља, која се тада интензивно јавља. У то време песник је доста певао, али мало објављивао. Он тужи за кућом. за оним недосањаним сновима,

друговима, сво.јом отаџбином и — драганом. Тада су испеване његове најбоље песме које је уопште дао: Што ћутиш, ћутиш... Проклет био, Сиромах сам..., Још те љубим, За те само..., Како..., И када..., па ће са њима и завршити. Последњи стихови које је у животу написао, односе се на еводуцију, наду у једну вишу космичку правду. То су стихови из песме, коју је Стојан Новаковић као без наслова назвао Недовршена: Када Бог је цвећу мирис дао, Зеленило трави кад је дао, И висину кад је дао гори, А дубину кад је дао мору, Сунцу светлост, плаветнило небу, Дуги шаре, а земљи црноћу Те да светлост лакше у се пије, Руменило кад је дао зори, Тад Бог свети и промену створи... Та промена била је песникова смрт. И захваљујући оцу Игњату Васићу, и другу Стојану Новаковићу, песник је сачуваи од заборава са целокупном до тада личном лириком, јер су ови са својим предговорима издали све Васићеве песме у Земуну 1865 године. То је био резултат песниковог живота на земљи, „тако црној, да лакше упије у себе светлост..." Свега педесет песама За време свога кратког живота, Владимир Васић дао је равно педесет песама. Све су оне дате у духу времена, али са једним оригиналним смером, једном искром коју имају прави песници, па стварали под било каквом околношћу. Васића, као песника, до данас није ни један критичар. Дбвољно иростудирао ни

споменуо. Ослањало се на оно што је дао СтоЈан Новаковиђ, н то је за све било досча. И Љубомир Недић, и Јован Скерлић, Јован Грчић и Милан Кашанин у ствари понављају већ изнете мисли: „таленат, али не ориги^ налан", „да је нешто дуже жи« вео!" (али кад није!), „претставч ник свога времена", „има топлине и срдачности" итд., све уздржано и разводњено, али у ства* ри ништа позитивно. Ни један од њих није јасно рекао: ово је добро, а ово није. Васић, ма да изразити национални песник, није заступљен ни у збирци Трифуна Ђукића Песме домовини; међутим речи: Што ћутиш, ћутиш, Србине ,» тужни?. Протрљај очи, слава те зове, Слава те зове на црно гробље, Иа оно тужно Косово поље... * Или оне песме Склопих очи... коју је писао у Берлину: Дрхће месец, у гробницу гледа, У гроб гледи, па све више бледи. Скотрља се, паде на сред мора, Кличе Србин: „Гледај, зора, зораГ јасно нам говоре, да се он ипак удаљио од летаргије наших предака из прве половине XIX века, да је у себи имао здрав дух једног младог поколења коЈ'е је умело да воли, али и да поштује оно наслеђено из прошлости. Узор прошлости је будућност народа. _ В. М. Алексијевић

Срца су им пуна топлине при погледу на село — тамо су њихови доаги. А на обали стоје мештани и очекују долазак сплавара. Сваки повратак је мала свечаност за ове просте душе Колико стрепње у срцима! Да ли се сви враћају здрави? Шапућу се усрдне молитва јер опасан је позив сплавара. Дрина је ћудљива, као какво дете, за трен ока њена плаха вода може да нанесе сплав на стене, да га разбије, и онда, тешко ли се људима који су на сплаву! Брза сгруја вуче неодољиво у дубине, гута њихове хранитеље, завија у црно породице оних који јој се супротстављају. А кад се помоле људи са евог дугог пута, тешке сумње се распршге, радост овлада душама које су страховала. Ето, стижу, све је добро... И сад, овог тихог вечера, стоје они и чекају. А сплавари се чују. Њихова песма допире до ушију оних који их очекују. Добар је то знак: певају — значи — добро је! Век се разазнају на прашњивом путу прилике сплавара. Руке се шире и поздрављају оне на обали. А са обале еичу: »Ено га Јово, Перо, а оно тамо је Веља. Сви су сји...« »Чуљо« иде последњи. Њега нико не очекује. Па зашто да буде у првом реду и да заклања оне које жељно чека жена, дете или родитељи? Њега ће поздравити онако узгред, у својој радости, тек колико да се види да и њега знају. Нико не■ће поћи у загрљај њему, нико га неЦе запитати како је путовао, нити да ли је донео нешто лепо. И он корача, корача и скоро да му сузе груну на очи. Зашто он нема никога ко ће га дочекати? О, како би то било лепо! Али он је ипак радостан, радује се туђој срећи, а како и да се не радује? Ето, вратио се у своје село, ту су његове голети, Дрина, његова драга Дрина, којом ће он за који дан опет пловити на сплаву... Срце му ненадно заигра, нешто га болно такну, али нешто лепо, слатко, нешто

што му пуни грудИ, тако да га поче врео дах гуШити у грлу. Неко га хвата за мишицу. Њега прожима, прво нека хладна језа, а онда све топлија и топлија, Он осећа неке танке, меке руке које га стискају за мишицу. Чује неки познати глас који га пита: — »Чуљко«, слатки »Чуљко«, јеси ли здрав? Шта си ми донео? И он гледа и не верује очима, Не, не, то није могућно! То је нека варка! О, како је судбина свирепа, кад може овако да се игра њиме! Никога он нема ко би га дочекао и ко би га запитао да ли је здрав. Нема он никога коме би могао донети нешто са свога пута. А онај глас још мекше, скоро молећиво, пита, пита: — »Чуљко«, слатки »Чуљко«... Како само трепере у његовим ушима те умилне речи! Али ипак то није обмана — истина је, жива истина. И срце игра, хоће да искочи из груди. То је Мара, то је она што га пита да ли је здрав, то су њене руке које држе његову снажну, голу мишицу. И једва успе да прошапуће: — Здрав сам — и гледа, гледа... Исте очи, оне очи које су га у црквеној порти гледале, оне очи које су му унеле радост у његов усамљени живот, и опет не верује. А Мара му говори: — Зар ме не познајеш, »Чуљко«? Ја сам — Мара, твоја Мара! Ох, познаје је он, и те како је познаје! Али је узбуђење велико, не може да поверује да је тако шта могуће. Зар је баш тако? Њега је она чекала. А он, ето, нема ништа да јој да, ништа није донео са пута. Па он и није имао коме да донесе поклон! Она је давно отишла и сад одједном, ето је ту уз њега и пита га да ли је здрав, да л.и јој Је донео штогод. А она говори: — Истина је, ја сам. Дошла сам, знаш шта сам ти говорила? Доћи ћу, и дошла сам, сад сам твоја — и грли га око снажног врата. Положила је главу на његове

раздрљене, узбуркане груди. Рамена јој се тресу. И он њу грли. Ох, слатки Боже, она се вратила! А Мара кроз сузе, прича, прича: — Ниси ме заборавио? Давно је било, али добро је сад смо заједно и — прибија се још више уз њега, као бојећи се да је ко не отргне из његовог загрљаја. Да, да, Добро је. Она је ту, она га је сачекала и тргне се. Он јој није ништа донео; није донео да је обрадује, али ипак донео јој је нешто, И он јој говори: — Маро моја, знаш... нисам донео ни-> шта... нисам знао... Али ето вратио сам се здрав... донео сам ти мене, моју душу, срце... — Ох, »Чуљко«, то ми је драже него ишта на свету, то је што највише желех Ствари се лако покваре, а срце, душа ти ми их дајеш — то је најлепши поклон. И они се прену из загрљаја^ Сутон се прикрада, а из села допире звук звона, који оглашава вечерње,., IX Сви^е. Са реке допире пљусак воде. Шкрипе »думени«, крцкају даске и оре се весели гласови сплавара. Опет се крећу сплавови низ Дрину. Дугим моткама отискују се низ брзу речну струју и плове, плове, један за другим, у низу, као зрна бисера. Сунце изгара и позлаћује, првим зрацима врхове околних планина. А сплавови клизе, секу воду, и замичу иза окука, да се опет појаве, разгонећи таласе у правцу стрмих обала. Драго стоји крај »думена«, држи га чврсто руком и гледа пут обала на којима се беласају каменчићи. А Дрина шуми, капљице лете кроз ваздух и прскају му обнажене груди. Покаткад баци поглед низ воду: треба пазити да сплав иде средином реке, а онда враћа поглед иза себе где се, у извесним размацима, крећу остали сплавови. Понекад зашкрипи »думен«, допре која реч са другог сплава или допре цвркут птица, и све се то губи

у жубору реке која, као да певуши своју вечиту песму... Слуша то Драго и гледа, а у души му се разлеже неко клицање, као ехо тих гласова мајке природе... А мисли му се разлећу као што се распрштавају и ситне капи брзе реке... И он гледа обалу. Опет му се јавља скорашња слика која му витла радост по грудима: висока обала и он, у гомили жена и деце види своју Мару, а у очима јој поигравају сузе. Ех, ето, и он је дочекао тај тренутак, и њега има ко да испрати! А у ушима му звоне њене речи: »Чувај се! Срећан пут!« А он, поносан, чека да брз-ица подухвати сплав снажно повлачи »думен« и довикује јој: »Не бој се! Шта ћеш да ти донесем?« — а река их већ односи и још се види сзмо како се лепрша рубац у издигнутој руци. А донеће јој он пуно којечега. Зар да јој што ускрати? Па она се ето, вратила, а с њом се вратила и његова срећа. Како је могао и мислити да се неКе врагити. Причала му је она колико јој је било тешко у граду, како је била усамљена. Онда се и разболела и' није му могла писати, а тада је дошло оно најгоре — постао је убица, и године су пролазиле... А кад се вратила, дознала је све и чекала је, стрепила, док напокон, није дошао са свог пута. И Драго тихо уздахне. Сиротица, и сад она стрепи! А река пљуска, пенуши се, клокоће... Брзица носи сплав а сунце пече — пече... Промичу стрме обале, промичу врлети и села... И он почиње да пева: »Хеј хај хај ви сплавари са Дринв.« А са других сплавова, као одјек, понављају се речи сплаверске песме. И све се то стапа са шумом брзе Лрине која се пробија, ломата, хита своме ушћу.« V . —Ј 1 ј — Крај —;