Srpski narod

Страна 2

СРПСКИ НАРОД

9-октовра 1943

Шумшџ прилеџ м&Џџвсџ&џшк џмаЏца МАРШАЛ РОМЕЛ 1 КЈЕГОВМ ПРбТИВ!П»Ш

Чланак који доносимо написао је војно-политички уводничар „Фелкишер Беобахтер-а", који у погледу догађаја на европском јужном фронту, има нарочити значај. Прошло је скоро годину дана, откада су Енглези и Американци отпочели са офанзивом у Средоземљу, која их је довела преко Северне Африке и Сицилије на италијанско полуострво. Ако посматрамо просторе и обим поседнутих области, нарочито на другој страни Средоземног мора, не треба се чудити самоуверењу и пропаганди, којом је Рузевлт и Черчил, до претераности обасуо своје народе и остали свет. Али и поред -свих поносних говоранција, поред великих филмова о „Победи у пустињи" и „Победи у Тунису" које је чак и Стаљин добио као пачасан поклон, — досадашњи ток ратних операција у Средозем ном мору, није у Енглеској и Америци побудио оно одушевљење, које су меродавни кругови очекивали. Напротив: амерички генерали, па и њихове енглеске колеге, стално чују, да се је од њих много више очекивало. Ни Ајзенхауер, ни Монтгомери нису успели да се обавију популарношћу своје личности, и да придобију тај свет. Прослављеност вој сковођа, која допире не само до ратника на фронту већ се преноси и на део један народ, — ми^ моишла је енглеско-америчке заповеднике, тако да су сви поку-

шаји, да се то бар вештачки ство ри, морало је остати без успеха. Никада то није јасније изби. ло на видело, као у данима, када је приликом драматичних догађаја у Италији дошло до кулминационе кризе. Капутилација Ба дољеве владе, потпуно испадање Италије као ратујуће силе, стратегиске могућности које су се тиме пружиле Американцима и Енглезима — све је то било бачено у засенак противмерама, које је Немачка предузела у тренутку на.јвеће опасности и онемогућила планове непријатеља. Кратко обавештење, да је маршал Ромел одређен за главнокомандујућег немачких дивизија у Северно.ј Италији. направило је већу сензацију, него сви извештаји о операци.јама америчког генерала Ајзенхауера. Са инстинктом, који налазимо код широких маса када су у питању одлуке од пресудне важности, где не може ни најбучнија и највештија пропаганда да нешто сакрије, осетио је и прост грађанин Лондона већ при помену овог имена, да енглеско-америчке армије иду у сусрет тешким искушеЊима. О вај осећај није био без забринутости, да ће снажне личности војсковођа и стратегиска генијзл ност 1~1емачке, као што је то често било, оставити противничку страну пред нерешиве задатке. То је показао рат на. Средозем ном мору већ од првога дана^ да смела иницијатива, богатство иде ја и оригиналност немачког ратног воћства оствару.је и постиза-

ЗДВЕРД У КАИРУ

(Наставак са 1 -ве стране) рукаве, прионуо раду и обнови земље и хвала Богу, опоравио се и подигао. Тз његова конструктивност учинила је данас толлко, да се он налази нз прагу да добије и самоетално управљање земљом, те му није потребна никаква помоћ са стране а најмање од оних, који су га издали у најтежим часовима народне несреће. Српском народу откривамо ову последњу заверу противу његове слободе и осећања, како би још јаче поуздао се у себе самог, јер спас Србије није у рукама оних, који су га издали и у туђину побегли, него у рукама српских родољуба који су -остали са народом да поделе његову судбину и до дна иепију чашу горчине, коју су нам наши бегунци напунили. Те родољубе треба и даље слушати, за њима ићи, њихова наређења извршивати, јер су нам они дали доказа како несебично служе интересима Србије и српског народа. Ова наша излагања, нека у исто време послуже као мементо нашим енглеским навијачима и њиховим заблудаМа из кога ће извући поучне користи и вратити се своме народу, јер је само у слози Срба њихова снага и шихов спас. Нашу су кожу продали, али нас за приволу нису питали, зато је наше свето право, да се сопсвеним снагама бра-

нимо од наменутог зла и ми ће мо тако и радити. Ми полажемо сву наду у разум и снагу српског народа да ће покварити енглеско-бољшевичке рачуне и спасти нашу земљу бољшевичких уљеза. Десило се право чудо у српсвом народу, јер оно што нису могли паметни српски родољуби да успу за две године, да сложе наш народ, успела је Енглеска за 24 сата продајући нас свемоћном комунистичком диктатору Стаљину. Балкан је ослобођен енглеског утицаја за увек, али се варају бољшевици г.ко мисле да им је судбина доделила да преузму заштиту бзлканских народа. Напротив, у тој жељи наићиће на сложан отпор свију балканских народа без обзира, што у њиховим срединама има и бољшевичких уљеза. Ми верујемо у срећну звезду цивилизованих европских народа да ће заједничким снагама под воћством немачког Рајха угушити комунистичку неман, спасти човечанство и људску цивилизацију од варварског уништења, зато смо и ми борци у европској одбрани противу за.једничког непријатеља. Само тако радећи, спашћемо српски народ и осигурати му достојно место у европској заједници народа. Бог је с нама, а ми заједно противу сотоне! »С.—К.«

Написао: Др Фриц Цирке (Берлин) ва и. оно, што је на изглед немогуће, према једном противнику, који је и у људству и У материјалу далеко надмоћнији, док код британског и америчког зоћ ства претерана предострожност и тромост, прати сваку операцију и паралише је. Док маршал Ромел, већ првих дана свога командовања у Север ној Африци, обара све до тада важећа искуства у вођењу пу стињског рата, са далеко мањим али во.јничким врлинама недостижним снагама, увек наново одбацујб уназад бројно и материјално далеко надмоћнијег непри јатеља, снагом ратничких идеја и еланом своје личности, — дотле, на другој" страни, британски генерали, свеједно да ли се звали Вавел, Очинлек, Ричи или Монтгомери раде увек по једном рецепту: нагомИлати огромне количине ратног материјала, да би се са једним ваљком оклопних борних кола и ројевима авиона, нагнали Не&це на напуштање њихових положаја, када се то другим срстствима није могло постићи. Ако је уопште било могуће овакву штуру тактику и даље спроводити, то су учинили Американци, кад су се појавили у Африци, почетком новембра 1942. Већ почетж њихових операција био је симптоматичан. Уместо да се искрцају у Тунису, на јединој тачци где ,је постојала могућност за један брзи одлучни .успех, они су сматрали за подесније, да прво ухвате корена у Мароку и Ал жиру, да би са највећом опрезношћу, корак по корак напредовали, и тако изгубили више драгоцених месеци. Генерал Ајзенхауер држао се Рузвелтових парола, које су се састојале у томе, да се Немци могу победити нагомнлавањем материјала и велИким бројем Лзудства. То је значнло, да срж његове стратегиске мудрости лежи у томе, да се може доћи до победе само са огромном надмоћ ношћу у материјалу и масама. Ти ме се војсковођа повлачи са бојног поља, и препушта га фабрикантима наоружања. Оно што смо уочили у простору Средоземног мора, јесте само један пример мећу многим другим. Не само тамо, већ и свуда где Енглези воде рат, одликује се енглеско воћство потпуним не достатком стратегиске генијално. сти. Чак и сваки смисао за обдареност војсковође, не само сада. већ од увек. У целој британској историји, још мање у америчкој, не постоји ниједна изразита по.јава војсковође. Чак, и Велингтон, из ратова против Наполеона, кога би бритаиски национални понос радо уврстио у ред великих војсковођа, ,био. је школски пример за систем изразите штурости, као главне одлике британског војнич ког воћства. Наполеон га је одговарајуће и опенио, описујући ■у години 1815. Прво се оборио на Блихера и Гнајзенауа, побе- -

>. Е | $ мШШ *

дивши их код Лињиа. Наполеон је знао да Велингтон није имао потребног елана, није имао смисла за стратегиски моменат, да би угроженом противнику пожурио у помоћ. Али су зато потучени Пруси имали довољно елана, и појавили се у одлучном часу на бојишту код Ватерлоа. У првом светском рату, енглески народ није ни приближно не што дао, што би се могло ставити у ред војсковођа. Од Лојда Џорџа потиче горка реч, да су се сви британски генерали показали као неспособни, изузев једног а овај један био је аустралиски јеврејин. Идеје, којом су Енглези у првом светском рату обогатили ратну историју, биле су тзв. бубњарска ватра и битка материјала. Битка на Соми и битка

ГенералсЈзелдмаршал Ро-. мгл у разговору са ггнврвлфелдмвршалом Квселрингом. у Фландрији били су споменици њихове стратегиске генијалности, и били постављени на гроб-. љима, где су искрвавили стотине хнљада младих људи. Британство сматра велике ратове као привредне рачунске веж бе, као једну једначину капитала, сировина и цифара производ ње. То одговара потпуно материјалистичкој штурости такозваног „новог света".. Немци пак остају код чврстог веровања да ће над оваквом иде ологијом ра |шх рачунџија, на крају, ипак' триумфовати војннчки геније.

ВЕШКА БРИТДНИЈА У ПРОЦЕПУ

Од почетка овога рата британски министри и више војне личности постали су нека врста комивојажера. Скоро ниједан политички посао се не свршава у Лондону, ниједан стратегиски план се не дискутује у Лондону британски државници путују у иностранство ради преговора и консултација. Ов.о је најзад додијало Енглезима, и они су поставили захтев да се бар трој на конференција коалиције одржи у Лондону. По овом питању такорећи другостепеног значаја настала је дискусија између Лон дона, Вапшнгтона и Москве, и том приликом се испољило да постоји политички фронт Совјета и Американаца уперен против Британаца. Из Њујорка су одмах јавили да је њихов министар спољних послова спреман да иде у Москву, иако је то даљи пут него за Лондон, иако је министар веома, стар човек, иако не подноси путовање авионом. Колико има предусретљивости према Москви у тој америчкој иамери да се конференција одржи у СССР, а колико има тенденције за још даља понижавања Британије? Одговор на то питање могао би дз расветли тајну узајамних односа трију си ла комунистичко-капиталистичке коалиције. И баш онда када се припрема тај састанак, у великом енГлеском листу Најнтинс сеичери енд афтер појављује се чланак

који претставља једну светску сензацију. У том чланку оштро нападају Черчил—Иднову политику, која се састоји у препуштању Совјетима знатног дела Европе, почев од Балтичких земаља па све до Балканског полуострва укључно. Лист сматра да је потпуно безначајан тај део Европе који би према Черчил:—• Идновом схватању требало да остане у зони британоамеричких интереса. Уступање Москви про стране зоне интересовања у западној и југоисточној Европи значило би, према мишљењу аутора тог чланка, губитак еџглеског утицаја на овом континенту, нестанак енглеске надмоћности у медитеранском подручју, крах британске политике на Блиском Истоку и, у вези с тим, појачање совјетске опасности за Индију. МЕС. 1

ГЛАВНИ УРЕДНИК. одговоран за садржину листа: Белибор Јонић. ВЛАСНИК: Мих. Станковић из Београда. РЕДАКЦИЈА И АДМИНИСТРАЦИЈА: Теразије 5 мецанин, I степениште (Палзта Извозне банке). Тел. 20-383 ШТАМПАРИЈА »ЛУЧА«. Краљице Наталије 100. Тел. 21-772. Тромесечна претплата 36 динара шаље се преко »Првсе« / а. д. Влајкови^еви 8. I