Srpski narod

'Сграна '16

СРПСКИ НАРОД

16 -схтобра 19-',3

ОРАЧИ Уз бок и колено њихово ведрили се први дани, а можда је и у крви овој пламен те исте снаге па се живот бистрином кроз буру креће. Силни су увек за плугом, свежом, благородном земљом каљанн, Тада су ми очи голупски благе а поглед трепери на раскривене ледине кад слеће. Пред вихоре јесенске ћутљиви излазе. У рукама им чврсто гвоЗдени плугс:: за њима се јата гавраиска слежу, у браздама се крију, грабљиво хладне црве налазе. Излазе блистајући ралом а изнад погледа им облачни круГови, препуни дажде, све више се стежу. С планине, преко лишћа, хода октобар модри. Дах му леден, коса препуна иња. Бразде се истежу ... Нова се уз стару припија... С небеског свода киша сумором ромиња. Они, још топлије, на плугове лежу, а тело им, као и земља, животоносну влагу упија. Крај њих су лугови без славуја и цвета. Набујала вода преко ногу се слива ... Па ипак: најслађл им ручак у бусењу бива, поред сићушног, немог св&та што кроз бразде хода. И виде они: напорним траговима, разасутим њивама без броја, има да никне и узри плод, пољима и бреговима моба ће се вихорити песмовта и благослов преко рода прећи, а кап свака трудбеничка зноја " награду ће стећи. Најзад, кад село свију јесенске магле и лавеж паса, кад сумрак буде мучки пао, враћају се огњиштима; и, озбиљни, без гласа, једу слатки хлеб који је у њиховим браздама растао; па, тешки, лежу на постеље од сламе меке која се у њиховим браздама њихала, Ј а крепки им сан, препун лакоће неке, доноси умор у њиховим браздама узоран. Веселин Филиповив

Сирошовање Вука Караџика

Неоспорно је да Вук Караџић беше, и остаде, наш на.јвећи ду : ховни борац и да је збиља целога живота „стварао основе народне културе". Његово прикупљање граће за историју српског народа показује да је био нвјсвеснији савременик ванредних догађаја у стварању нове Србије кош догађаји треба да остану потомству што верније забележени. Али колико се велики Вук морао паштити првих децени.ја живота Србије кнез Милошеве! Као емигрант, после пропасти Србије Карађорђа, он се нашао у туђо.ј земљи без игде ичега сем своје ванредне радне енергије и велике љубави према отаџбини. Оптерећен великом породицом. сав у сиротињи и добродушности, ни.је знао за брзе путеве богаћења. Простодушан и у великој мери наиван за сналажење у тешкој животној борби. он је имао много горких чассва у животу ради коре хлеба. Па иако је оскудевао у највећбј мери са целом својом породицом а дугови га притискивали са свих страна, његова беспри мерна делатносТ иа књижевнонаучном пољу није попуштала. То само даје његовој величини .још .један особит знача.ј. И доцни.јих година, у дубокој старости, један савременик бележи кзко га је срео у некој бањи неугледне спољашности, у из ношену капуту. У таквим материјалним околностима, које су ломиле живОтне полете мног.их и многих великих књижевника и научника, није ни чудо што је Вук често отступао од свога поноса, тфпео извесна шиканирања, чак и мајбруталнија вређања оних на које се. у невољи, обраћао за помоћ. Његова преписка са Копитаром, огромна и ванредно интересантна, садржи обиље матепијала о његовом животу. И у свим тим писмима провлачи се црна жица злопаћења и намицања краја с крајем. Да није било те велике сиромагатине, зао би он морао долазити кнез Милошу у Србију, из ко.је су му обећавали да може скупљати народне песме уз припомоћ кнежеву, а у ствари да пише и преводи сухопарне и компликоване законе? Тешко је и телесно и душевцо било;В>5ку када је са неуким људ»ма'|морао сваког дана радити око* за-

кона и препирати се с њима, уместо да скупља књижевну и историску грађу што је жарко желео. Тек када је стигао у Крагујевац 1828 године, казали су му дужност и он је био запрепашћен, али није се имало Куд. „Ја би најволио, пише Копитару, у Беч доћи и писати Забавник, и, ако би се могло допуштење добити, новине; али је с оволиком фамилијом тешко у Бечу живити. А од литературе наше не може се човек великој (готово никакој) помоћи надати." Па није само то било у питању, та оскудипа свакодневна. И жарка жеља Вукова да Европи прикаже евој народ у правој ње говој вредности нагонила га је да буде у Србији, јер ,је само ту, на лицу места, могао прибиоати доказе вредности своје отаџбине и писати повесницу својих дана за потомство. То га је стајало душевних и телесних трпљења, али вредело је жртвовати се. Ма да је кнез Милош сталнО обећавао сво.јој ,,Вучини" присто.јно издржавање, ипак је Вуку увек било мало, јер је Милош мало и испуњавао своја обећања. Оно што је Вук највише желео од кнеза Милоша, то је одређивање једне сталне потпоре. „Ви зна*е, пише он кнезу Васи, да је моја давнашња жеља, да ми ЊиОва Свјетлост даду пен зију, па, колико ми стање здравља допушта, да купим пјесме и да пишем... Ако ли они нијесу ради пеизија код нас у Обичај уводити, а они ме могу наименоваТи српским историографом, или друкчије макар како, само да имам плату, и да нијесам везат за овакву посведневну службу..." Па ако од пензије не може ништа бтти, нека му се да извесна отпуснина. „Али шам то опет кажем: >Ако би још ш какву ползу .ја нзроду нашем к Њиовој Свјетлости учинити « могаО, највећу би учинио, да ми «е даде пензија..." Од руске владе Вук је пр\^мао извесну пензију још од 1826 године, али Србија му је тек 1835 годиие одредила скромну потпору. Тако се злопатећи Вук ипак није застао на своме путу иако је имао цуно горких чаша да испије и у другом погледу, нарочито у погледу опхођења надмене и неуке кнежеве околине па и самог кнеза према њему. Сима

Милутиновић-Паштрмац, бивши барјактар у Првом устанку, доцније Је живео на двору кнеза Милоша, који га је из милоште звао Амиџа (турски: Стриц), уживао је у кнежевој околини глас духовита човека. Кнез Милош се увесељавао Паштрмчевим досеткама, које, уствари, беху потсмевања на.јгрубље врсте на туђ рачун. И овај Паштрмац није пропустио ни Вука. На сваком кораку, док је Вук био на положају члана Законодавне комисије и претседник суда у Београду, Паштрмац, уз честу кнежеву асистенцију, збијао је, пО Вука горке, шале с њим. Али, Вук не би био велики да није умео и имао снаге истрајати! Он, кога су у то време бављења у Србији, треће десетине Деветнаестог века, најмоћнији владари ондашње Европе дочекивали и примали са достојношћу, кога је ценио и лично познавао" један Гете, Ранке, браћа Грим, кога је> примао са уважењем претседник Руске академије наука, који је био присни прија-. тељ великог Копитара, члан Ру-; ске академије, почасни доктор јенског универзитета и члан У-| ченог друштва у Гетингену, мо* рао је трпети шиканирањи суро-: ве околине кнеза Милоша, па и самог Милоша од кога је, силом прилика, био приморан стално мољакати помоћ и чију је велику биографију већ био написао и објавио. , ј ј. А зашто? 1 ^ Зато што је Вук, како каже Љ. Стојановић, „био сав Србин и Србијанац, и желео је да користи Србији и да јој помогне у. њену стварању..." Вук је признавао у својим писмима да би више волео живети у тршићкој кровињари него у палати. Родна груда је била у његовој крви. Међутим, није имао среће. „Тадашњи управници Србије, а у пр вом реду кнез Милош, нити су њега разумевали, нити су имали смисла за његове идеје..." Има ли чега тежег за једног интелектуалног трудбеника? Родољубље и велика сиротиња нагонили су Вука да буде — вук! Да буде очеличен у својој истрајности, да буде и остане велики. В. Ф.

(Из једног писма кћерке Вука Караџића)

„ГРДНА РАНА..."

„Многопоштовани Гос. Капетане Саво! Требало да сам ја Вама још одавно одговорила на Ваша обадва писма којим сте нас у големој тузи (смрт оца јој Вука) нашој гјешили; али вјерујте, да ми до сада никако није било могуће ни нашта мислити а камо ли што писати, и да и сада јоште незнам хоћу ли ја икада преболети грдну ту рану којом ме је црна судбина моја по други пут (мисли на смрт свога мужа 'Алексе Вукомановића, професора Београдског лицеја, 1859) увриједила срце и живот мо], може

бити за навјек — омрачила! Јер што ми је било најмилије на овоме свијету, ево сад црна земља крије, а да ми премилостиви Бог не даде оно мало дијете, које ме и разговара, а помало и развесели, ја незнам, шта би до сад било од мене. Хвала Вам на Ваша писма, хвала, велика хвала и на оној красној пјесми, коју ате незаборављеноме оцу моме спјевали, и којом нас тужне и жалосне, колико би онда ико могао, обрадовали!...

Мина Вукова-Вукомановићева". У Бечу, 29 марта 1864.