Srpski narod

'Јт/ТЗ Г

Мштарина т®%вт у гогову

згл.

НЕДЕЗБНИ ЛИСТ

Бро| 13

Год. IV

Београд, 25 марта 1944

ПРИМЕРАК

ДИНАРД

ЦРНИ ПЕТАК

Савест да)е наЈвишу вредноет људском духовном бићу. Као најлепши венац, душа у човеку украшава његов дух, онако као што у влодаоца царска круна краси царску главу миром помазану. Из односа према Богу, а још више из односа меКју собом, људи су сазнали шта чини| човека правим човеком. То није његова мисао или његов ум колико његова морална свеет или савест, његова духовност колико његова душевност, као што ни прави израз Творчеве моКи није пролазни ЛОГОС колико вечни етос. И најдуховитији човек без душе није потпун човек. Човечност је највиша одлика човека.

Сви су њуди грешни, зато лм и пада тешко кад морају да буду судије. Али, ако им вера и забрањује да 'суде, то јест да се свете, она им не забрањује да плачу. А може ли бити теже тужбе од кле твв и суза! Садашњица проклиње, то јест оптужује, а будуЦност пресуђује. Историја је врховни судија све људске прошлости, а њу — и ако је исписују људи шотписује Бог. За српски народ двадесет еедми Март је дан свеопштег народног плача, дан суза и проклињања. Српству је, тога кобног дана, дошао црни петак. Само за људе без гриже сзвести, за оне окореле грешнике који су тога дана пре три године Српство у гроб положили, 27 Март може означавати њихов ненародни празник. Нарочито један међу њима, који је сав огрезао у невино проливеној српској крви, толико је тај несумњиви преступник био извршилац само своје личне несавесности или је био и оруђе несавесности других. Реч је о Душану Симовићу. После његовог првог злочина назирало се његово наличје, а његов последњи злочин открио је потпуно и његово лице окорелог преступника. Укратко, Симовић спада у најнижу врсту криминалних типова. Његови преступи, и први и други, потичу из свесних побуда. Малоумник или безумник са психолошког гледишта, он је са социолошког најобичнији — убица. Друго је питање какве су биле побуде његових разних саучесника у земљи или ван земље. Херострат је, по рангу криминалности, изнад Симовића. Из своје властите иницијативе, Херострат је запзлио храм да би му се име, макар и по злу, у свету прочуло и у историји помињало. По налогу других, Симовић је бацио угарак у своју домовину, не да би се прославио него да би се у општем метежу користио. Први је био једини и главни јунак у својој паљевинској драми; други |в, и ако није био једини, ипак испао најпрљавији извршилац у свом палику+>ском злочину. Да ли је икад неко могао раније и помислити да једно умно м морално ништавило као Душан Симовић може утицати на судбину српског народа! Па и у последњим данима Југославије није било ништа лакше него слречити тога несавесног бедника да одигрв своју прљаву улогу. Али обично се бира најпрљавија крпа квд се хоће да утру прљави трагови. Историја ће расветлити сву 4

мрачну позадину пуча од 27 Мар та. Наше није да у то улазимо. Последњи злочин Душана Симови^а потврђује да он није постао преступник ради славе или из очајања, него да јв он то увек био по природи својој. Ои није био англофил из убеђења, нити је постао совјетофил из очајања, него је и у једном и у другом случају био увек у својој органској улози измеКара — туђинског плаћвника. Симови^ јв српски Бадољо, а Бадољо је италијански Симовић. Бадољо је олшти симбол. Он означава издајника, најамника, злочинца. Био он Италија«, Србин или »Југословен«, то јв увек један исти тип. Шлански израз »десперадоеи« не обухвата бадољовце. Он се може применитн само на наше англофиле, нарочито у емиграцији, који су из своје лудости изгубили државу у нади да ће им њу Енглеска поаратити. И сад кад су сва надања неповратно пропала, они из очајања пристају да и из Стаљинових руку приме макар и бољшевичку Југославију. Десперадоои нису злочинци а-

ли су и они грешници. Очајањз је зао саветник. Зар Се од сатане можемо надати неком добру које нам само Бог може пружити. Зар је разумно очекивати од Енглеза и бољшевика, од Черчила и Стаљина, од Душана Симови^а и Јосипа Броза-Тита, оно што се само од Бога може чекати и дочекати. Десперадоси упиру погледе у свакога, само не у Бога. Међутим, ако Српству поново гране сунцв — а оно &е несумњиво гранути светло и радосно као што је некад било — само Бог ће донети Србима то пријат»о изненађење. Али Срби не треба да отежавају ни себи ни Богу крчење оног мучног и трновитог пута који води њиховом спасењу. Улога Душана Симовића у Лондону и јесте у томе да очајнике скрећа са правог српеког пута м да их приводи Титу и Стаљину. У ранијим херојским временима није било међу Србима ни бадољоваца ни десперадоса. Срби су некад били царски народ и ишли су само својим српским путем. Онда међу њима није било им покварене имтелнгенције

ни прљаве чаршије. И једна и друга су тек у оквиру Југославије, нарочито после смрти Александрове, отеле маха и успузале се до највиших врхова. Очевидно, српски еељаци — а они су прави српски народ — отимали су се и онда као што се отимају и данас од ненародних утицаја. Зато се и не може рећи за српски народ да је постао дегенерисани народ. Српски сеоски дома-ћин је у главном сачувао своје расне особине. Он и данас може да ствара велика дела кад је ослобођен од духовног јарма одрођене и себичне интелигенције, кад га воде његови поштени и прави синови, расни потомци некадашњих Срба. Душан Симовик није претставник српског народа. Он може бити само симбол нејружнијег дела унакарађене интелигенције и чаршије. Српски народ, после свих својих патња и невоља којима је Симовик узрок, ипак је одлучно решен, и овако десеткован као што је, да се бори до краја против бољшевизма. Смрт пре него срамно ропство у варварским

ј ланцима Совјетске Уније — после жалосног и бед.чог животарења у некадашњем оквиру кужне и већ иструлеле Југославије! Српски народ неће се повести за сиренским гласовима из Лондона и Москве. Доста је било пре^Вра и подлости тих лицемерних и нечовечних »усре^итеља« малих народа. Италијани имају Бадоља, Срби Душана Симовића, »Југосло>вени« Јосипа Броза-Тита. Доста је било неморала тв злогласне бадољовштине... Србија, среКом, има и генерала Недића. Захваљујући ње му, српски народ је и данас аелики душом и духом, као што је био и у прошлости, у свима тренуцима свога историског страдања. Он и да,нас јуначки носи свој крст, јер верује у Бога, јер верује да ће истрајати. Он је и даље остао, као што Ке увек остати, царски народ. Само се за покварену интелигенцију и прљаву чаршију може рећи да су се изметнуле у — цигански народ. Али и то ће проћи. На муци се познају јунаци. Др. М. Спалајковнћ

СРБИЈА - ЛЕПА ЈЕЛЕНА

Србија ,/е дочекала регку част; о њу се отимају, она је нека врста лепе Јелене. О њу се отимају две стране владе — Титова влада и влада у Каиру. Сад се оне боре у Лондону. Али то је једна узалуд.на борба. Србија има свога „сахибију". Ср. бија је Недићева Србија. Шта /е Недићева Србија? Она се може овако дефинисати. СРБИЈА РЕДА. РАДА И НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ. Нвдићева Србија то је једина могућна Србија. Недићева српска политика то /е једина могућна српска политика у данашњим околностима. И та политика има да се настави до краја рата. а на храју рата, исходом рата коначно ће се решити судбина Србије Исходом рата решиће се судбина Европв и судбииа Србије у Европи. Пресуда за Енропу. за пелу Европу има да падне на Источном односно на Западном фронту. Ми европску пресуду можемо прејудипирати. а кад она буде пала. ми имамо само да је акцептујемо. 1 То -треба да имају на уму и они у нас који сад настоје да инаугуришу грађански рат у нашо.ј земљи. Они кажу: ми хоћемо ово, ми хоћемо оно. и то се одпоси на политички режим после рата. Њима се може рећи: све што ви хоћете. а што се опноси на политичко стање у Србији после рата. све то можете обесити мачку о реп; то је рачун без крчмара. Србија ће после пата имати стање какво бупе имала цела Евоопа, а у томе погледу ни моје чи ваше жеље не значе баш ништа. (■ . Ако је наш рат 1941 »ина ппгрртка ' пађански рат је једиа бесмиашца.

| Њиме само може да се нанесе штета земљи. страховита штета. Ја сам у своје време V једној ! страној земљи бир присутан грађанском рату и био сам сведок многих жалосних сцена карактеристичних за граћански рат. Ко је једном видео грађански рат, мора осећати страшну одвратност према њему. За време граћанског рата испољавају се најгоре стране људске природе. Граћански рат то /е самоуништење једне земље. Народи побеђени V рату обично после имају граћански рдт; али они заслужују највеће са■ жаљење.

Један је француски новинар давно употребио. само v другом смислу, један леп пример. Ако, кучиће стрпате у један цак па их промешате и онда пустите, они ће се поклати међу собом На то личи народ који после изгубљеног рата има грађански рат. Али кучићи се само изуједају, а људи V грађанском рату један другог уби/а.АУ Хобес је употребио израз ..хо• мо хомини лупус" — човек човеку курјак Али они наши људи који испадају из ш\ме и кољ\ мирне грађане по селима и градовима гори су него курјаци.

Кад /е 1941 године требало бра нити Отаџбину, њих нигде не бејаше; а сад се праве важни и праве се јунаци! Ђура Јакшић /е једном. у очајању, узвикнуо: „Ми нисмо људи. ми Срби нисмо". Наши такозвани шумски људи који убијају своје сународнике ни крцве ни дужне, који дивљачки кољу мирне људе, то нису Ср• би; тако раде само Вандали, То значи просто подоажаваги онима који су убили Витешког Краља Александра: могу ли Срби узеЧи на себе тип тих убица, сме/у ли се служити њиховим методима? КРСТА ЦИЦВАРИЋ

ПРОТИВ ЗАВОЂЕЊА

Чувени комунистички агитатор Фердинанд Ласал (јеврејин Лисауер) избацио је једну сентен• цију која је много иитирана у комунистичкој лцтератури: „Појединци се и варају; класе никад." Тако категорична а ипак садржи V себи једну нелогичност: класе се с&тоје из појединаца. па како се појединки варају, онда ,/е нелогично да се класе не варају. По Гиставу Лебону. масе (а и класе су масе), масе (Леббн их назива „гомилама"), масе пре греше него појединци, лакше греше него појединци. Тзв /ав но мишљење то /е мишљење једне масе (она се назива публиком); као што знамо из социологије и из личног искуства. то је важан фактор у друштвеном животу. Међутим по Шанфору ./,авно мишљење /е понекад ..најгоре из међусвих могуђниу мишље'ња!" Колико )авно мнтљењр ■ може дп - ппгроти пепо ппказује:;, слуцаЈ Марије Ангоаиеге („Афера с

огрлицом". која /е морално убила Марију Антоанету. а V којој она није била ни најмање крива) Један страни социолог објавио ]е давно једну подебелу књигу под насловом „Критика јавног мишљења"; та критика има довољног основа. Милути.н Гарашанин /е, у својој приступној академској беседи. употребио израз „безобразно јавно мњење". Тај државник имао је, V току целе своје политичке кари.јере. кубуру с јавним мишљењем односно с народним мишљењем ко,/е је према њему било неправично. каткад, шта више. безобразно (треба се сетити „Бонтуове афере"). Француски Едмон Демолен, у једно.ј својој књизи, говори о „васпитању завођењем": пажња детета вешто се скрене с једне ствари на цругу и тако се. без упо т ребе принудних сретстава промени правац дечије воље <што показује па ге љупска во '■ља детр»кичт»на као и све појаве. у природи).

I Народ се да завести као и дете, и политичари у демократији направили су од тога праву вештину. А највеђи мајстори у завођењу народа то су кому.нисти. Народ /е антикомунистички расположен. зато комунисти народу не говоре о начелима комунизма, они не насто.је да народ упознајј' са суштином комунизма. веђ се служе популарним паролама, које они вешто одабирају. па кад народ освоје, кад га заведу и постану госпочари над њим. они онда своју идеологију спроводе помођу најгорег терора. Стога ,/е борба противу комунизма првенствено борба против завођења. Истина /е најбоље сретство да се комунизам победи: истина /е за комунисте (као и за све попитичаре-Фарисеје) оно штб /е | светлост за бактерије. ' Б - А