Srpski narod

л.

СРПСНИ ДОБРОВОЉАЦ

НАША ОДГОВОРНОСТ

У току поеледња двз месеца тешких и судбоносних борби нестало је из наших редова много младих и дивних другова, угасло је мнОго радосних живота и замук ло много још довољно неизражених стваралачких срдаца. Тешко је и рећи к%кви су то губици. Колико обећања лежало је у њиховим карактерима, колико вере, одушевљења и спонтаности у њиховим осећањима! И под теџлким притиском терета борби и неразумевања бујала је у њима необуздана животна снага зауздавана једцом једином тежњом, да се до потпуног сагоревања посвете служењу свом Роду. Та тежња стварала је од њих аскете, хероје аскете, и вајала неза&оравне ликове младих народних хероја. Та деца умела су да гину као прекаљећи борци, да верују апостолском снагом, да се самоизграђују као најодговорнији народни вођи. У сваком од њих лебдела је у свести слика патњом ојађене земље, одзвањао у ушима крик распетог Српства и римовао у сваком удару била ритам националне историје наше. Са сваким од њих отишао је угроб по један неизражен живот. Смрт ових младих наших другова, поред свег осталог значења, има за нас, српске добровољце, и свој посебан смисао. Сваки од њих повећао је својом смрћу терет ваших одговорности. Поред двоструке одговорности: Пред историјом и пред будућношћу нзшега народа, 'све јаснија и све тежа бива и одговорност пред другови ма који су пали. Не изневерити њихове жртве, показаги се достојан њихове спрем вости за борбу, истрамти на путу на којем су они јЏли, и победити у крајњем и т конач ном обрачуну, који неће бити само обрачун са пушком у руци, то је^манет који су нам они својом смрћу остави ли. Добровољаштво неби би ло добровољаштво када би та ј аманет напустило. Нема 'благослова тамо где се гробови заборављају, као што пема великих дела у чија остварења нису уклесани животи најбољих међу најбољима. То је пут којим се стиже ка великим остварељима, и што је тежи, страдалнији и крвавији тај пут, то су већа, лепша, трајнија и величанственија остварења. У самим најинтимнијим основама живота уткана је та логика стварања, а кроз жртву* Христову добила је божанско потврђење. НајвеЋи човек БОГ, Исус Христос, прошао је кроз највеће патње и дао Човечанству нијвећи идеал. Стојећи над гробовима својих младих другова, са

којима смо до јуче друговали и борили се, прелазећи са неизмерном љубављу све терете живота, немогуће је а да не осетимо величину њихове жртве и значај наше одговорнрсти. Без псовки и јадиковки, без тражења хвале и славе, без истицања и претеривања, наш став је мушки озбиљан: не дозволити да се данас ма ко игра некажњено народном судбином, и не дозволити да ма ко сутра профанише жртве наших најбољих другова. Горко искуство од после Светског рата, када се однос снага промепио за „на лево круг", учи нас данас да ства ри најозбиљније поставимо на своја места. То захтева од нас; одговорност пред народном судбином, то захтевају од нас жртве палих дру гова. _

Дакле трострука одговорност: одговорност пред на-, рондом историјом и пред народном будућношћу и одговорност пред жртвама палих првобораца. Добровољаштво је и потекло из тога, што је јасно сагледало и схватило, да народ српски ни је само ова генерација која данас настањује српску земљу, него да у тај народ спадају и све оне генерације које су је вековима настањивале и изграђивале па^да према томе ова генерација иије ни овлаштена да унишгава или дозволи уништење онога што је вековима стварано пре ње и без ње. А исто тако, јасно је да се живот српског народа неће завршити на овој генерацији, која тренутно настањује његову земљу и да због тога та генерација нема ни права

да ускраћује живот новим српским генсраци јама. Због те две одговорности, које су у ствари једна јединствена одговорност пред народном судбином, никнуо је онај не% саломиви борбени дух добровољаштва, кога су већ многи имали прилике да осете. А трећа одговорност настала је усред борбе, као њен неизбежан и природан резултат. Дужни смо да нашим палим друговима загарантујемо светост њихове жртве. Ово утолико нре што жртве још нису на измаку, а она права, крвава и немилосрдна борба као да тек почиње. Навалиле су црвене орлушине као злослутни стрвинари на израњено тело Србије, да га до последње капи крви испију. Са свих страна у бесомучним налетима, понесени сатанском мр-

жњом и зверском крвожеД' ношћу јуришају Титове прекодринске и несрпске хорде и на свим странама бивају одбијене крвљу и животима наших младих другова. Радојко, Југ, Милованчевић, Младеновић, Шпирић, и остали падоше пред свима. Данас их више нема, али о ни још живе. Живе у нама, у нашим срцима и душама, у нашој вери и песмама, и изнад свега у нашој живој вери и песмама, и изнад свега у нашој живој и непоколебивој одлуци да будемо достојни њихових жртава и верни њиховом завету. Свест о 1 одговорноств пред њима, за правилно в коначно остварење заједнич ких идеала, водиће нас у нове борбе и у нове победе. И. МИЛАЧИЂ

БОРБА ИЛИ

ИЛИ

Пре неки дан се са рздиа Лондо-на јавио „југословинском" народу јеврејин Бауеђ из Загреба, који је на нашем језику дао једно драгоцено признање да је ово заиста јеврејскв рат, јер је између осталога рекао да мира у свету неће бит& докле год се јеврејима ае признају сСугде пра ва која су они уживали до овога рата, а ово нарочито у Европи где су јевреји у многим' земљама своја ранија права изгубили: / Овај говор је веома карактеристичан стога, што Јевреји њиме откривају свс)је карте. Јеврејин Бауер отворено и недвосмислегао овим признаје да се у овоме рату одлучује о јеврејским интересима и да се снаге совјетско-англо-америчке коалиције боре за јеврејске интересе у све ту. Оволико отворено скидање маске нисм '0 ни ми очекивали. Јер скидање маске је веома карактеристично. Прво, не говори Бауер са неке тајне станице које би се могли одрећи било Енглези било Американци, већ говори са лондонске радио станице, која је званична енглеска станица и сва је у служби енглеске политике. Што је Енглеска ставила своју званичну и највећу 1 станицу јеврејину Бауеру и за овакав говор, само је доказ да Енглеска себе заиста сматра упрегнутим и у јеврејске циљеве. Ово је у ствари призвање Енглеске да служи јеврејству а српски добровољци су то од свога почетка увек говорили. Друра је карактеристика овога говора, да га је одржао пунокрвни јеврејин, некада угледни члан загребачке чаршије, а он то није могао да одржи без споразума са својим политичким вођством, коме је тајност била до сада највеће оружје. Јевреји су и до сада водили политику, те још како, и бориди ее за сво је ивтересе зшрежући час један

чао другн народ у своју службу. У* нашим школама учи се у историји да је Србији призната невависност државна ва Берлинском конгресу 1878 године, али се нигде не учи да је енглески претседник владе лорд БиКонсфилд, а то није нико други него јеврејин Дизраели, условно Пристанак Енглеске на српску независност признањем јеврејима у Србији истих права која уживају и Срби, што су претстав ници Србије морали да прихва-

те. А толико је јеврејнма било доста да се у нашој земљи орвали спремајући ужасну пропаст земљи чије су гостопримство уживалв. Тајност јеврејског политичког пословања била је услов њиховога успеха и због тога су јевреји увек строго водили рачува, да дају изглед људи, ко.ји се у 7 политику не мешају. Кад је 1936 године, новосадски адвокат јеврејин Дохањ, упутио своје отворено писмо Димитрију Л>о-

тићу Г. Љотић је ва ово ттско, одговорио тако да јв цео свезг очемивао са нестрпљењем, како ће се јеврејин Дохањ кзвући та незгодне штуације у коју су га одлични разлози г. Љотића бнли ставили. Овај одговор адвокзта очекиван је са великим иитересован»ем још и због тога, што се знало да иза њега стоји цело наше па по потреби и мећународно јеврејство, па је било љу' (Наетавак на 6-о5 страни)

**■ -'•Г

Ш |

Слика пево; лшнжтар Олћаи пвложају. Слкка допе: После на» норне потере за партизанскмм бандмтима добровољци пористе некопико тренутжа одмора, (Фото: Васп. отсек С.Д.К.)

ганизују у засебно тело у коме су се чланови узајамно помагалн на штету наших српских интереса, што је ишло ч?к до финансирања комунистичких покрета. Сре су ово јевреји могли да чине јер им је слобода рада и сваке акције, а нарочито политичке била загарантована од стране међународног јеврејства, у чије је име деловала Енглеска. Енглеске се вије тицало да ли су Срби у Србији и доцније у Југославкји били заиста слобод«и, али је бринула да се слобода јеврејима не крњи, и то слобода кед сж онц зло>;дотребља-