Srpski narod
13маја1944
СРПСКИ НАРОД
Страна 7
МАГ НАГОНСКЕ СЛОБОДЕ
Квда јв 1899 умро знаменити српски приповадач и романсиер Светолик РанковиК, српска уметничка мисао, увек бодра, увек мепресушна, није се збунила већ је одмах, такореКи на лицу места, нашла свог изабраника и преко њега још снажније кренула напред. Тај изабраник био је Бора Стан ковић, крупно име српске прозе. Прошло је 45 година како је н»егово тучно перо повукло траг превасходног историског значаја. * Ве^ првом својом књигом, једном малом збирком ( лриповедака, Бора Станковић је ^ао из животне утробе на видело дана изнео најтамније пружине оних људоких душевних радњи, које не знају ни за какве препреке, или се преко препрека преливају силином, на чијој површини блиста нека тиха, пригушЛа запенуше-' ност, нека дубока испреплетаност и једрих и буавних нагона, блиста и лице.и наличје пуног крвног струјања, које од пете до темена прожима и потреса људско створење у његовој печалној борби за животном равнотежом. Тако и толико, да је у српској књижевности Станковић првопретставник најшире нагонске слободе. Као развигор априла и маја, ил /једра бела "над морском пучином јоргОванске боје, Станкови<левом прозом листају и пупчају час људи обесни и пресни, час убоги и кљасти, час пожари бурних страсти, час ћувици и наслаге неохлађена пепела, да његововом прозом ј^зди лик за ликом божјих створова, врелих као да су под срцем Африке, ил ле- дених као да су са Аљаске. И тако, Бора Станковић је не једну, већ ваљда десетак песама над песмама тавне људске страстри испевао језиком који се површином зове српски, али који садржином звучи и хучи општечовечански. Није Бора Станковић писац само нагонских сладости, нагонских жалости.
Нијв Бора Станкови^ писац само разблудних првина, разблудних сировина. Није Бора Станковић писац само Габанских раскоши, ил писац недаћа убогих Лазара. Као облак тучни над дотле спр женом ледином српске нагонске осећајности, Станковић је први пошкропио и оросио оно што се тамо неким стручним језиком назива — психологија крви. Он је први тешку сен бацио на свели рационализам, на уморни мозак, на такозвану интелиген цију, на такозва-не учевно и школовано срце, и као тежачким српом пресекао људске артерије и вене баш тамо, одакле ће најбоље прозрети саму срж зрнаца и такозване плаве н такозване румене крви. Бора Станковић у свим својим списима није фолклорист, није сексуалист у уобичајеном смислу речи, већ први српски песник крви, онако као што су божури круне животне силине, која се крије, па кључа, па избија из белог сока подземног корења, подземних жилица. И тако, Бора СтанковиЈ". је први од српских писаца, који је крв људску, здраву и нечисту, као животну супстанцу узнео до степена друштвене колотечине. * И сада., када се пасле 45 година читају прве приповетке, па затим драме и романи Боре Станковића, када се са страница на страницу задихано силази у румене лабиринте подс&еснога живота, из чијег царства, бледила боје месечеве, један за другим ничу витези мочница, витези кич мене мождине;' када се листају поглавља страстевних описа природе, где су и виногради и потоци наврели од страсти, где је читаво царство глувних чини по месечини, царство пред којим падају оквири и обзири и породице и традиције и друштва и појединца — јасно се увиђа Колико је и како Бора Станковић први писац словенског југа, који је с невероватном снагом дао и изразио —г слепи хормонски свет. Слепи хормон као космички
зрак, то |е оно што . је Бора Станковић,. поред осталога, епопејски подарио српској књижевности. *. . У велике ерпске писце Станкови-К не спада по томе што је, рецимо, дао галерију сладостр^асника, ил што је крвоточно гледао на душевне радње стечене или наслеђене; нити пак што је свој свет, своју природу нагонски кретао, нагонски заустављао, ил што је слепе законе хормонскога живота стављао изнад закона разума, ил закона друштвеног одабирања. Бора Станкови^ је вели.ки српски писац по томе што је своме изражавању дао пуни епопејски замах. Од брда као одваљен, широких прса и рамена, раскорачен и раскриљен као орлушина, он је имао даха за десеторицу, опажаја за педесеторицу, да његови састави као реке епопејски теку, час преко драма час преко романа, а над њима увек леб^ч исти поглед на свет, исти животни став; иста уметничка ударна снага — ширине коју је могао имати само један велики песник у прози. Бора Станкови^, својим епопејским замахом дао је српској књижевности снагу једног богода>ног барда.
СТОЈАНОВА ПЕСМА Фрагмент из НОЋИ
— На месечини, загрљени, далеко, далеко!.. — несвесно отпоче Цвета да шапуће гласно, нихајући се напред и стискајући прса. — На месечини... Јаох! крикну она сва престрашена и одступи корак уплашено, кад спази себе и околину осветљену од месеца, који беше за то време ддвно изишао и све обасјао. — Боже мој, Господе!.. Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе.. Боже, шта је ово! — шапташе 'она, дршћући од страха, и кри. јући поглед од светлости. Ум.удри ме, слатки Господе!. Ох,' грешна и црна ;д! — И мисао о грешности, мучењу на оном свету због таквих нечистих мисли, све то изиђе г.ред њу у црној и страшној бо |И... И да би себо кзлико толико умирилч, опоавдала, диже се, па гледајући у осветљену околину, прате^и месечево јурење преко чиста неба,^ поче да с4 крсти, мета.чише. шапуће молитве од зли.'; духова, напасти и нечисте крви... А светлост је обасјавалз сву: њлн витак стас, шчрокз рамена, лепо раззи^ено и зажарено лице с врелим устима и црним, тамним, досга упалим и ужагреним .. Она се крстила, мегснисапз, а мес*ц је сјао и обасјавао све. А као да је са светлошћу дошао и живот. Са свију стрчча чуо се жагор, вика, дозивања и пеема овог новног, рјденог све-
та. Осветљена пространч поља, благе удолицз, река и потсци с високим тополама и густим врбама, сва се покренуло, као дахнуло, и у час се осетио онај тих и, ко балс.ам нокни миомир. Цвага се кретила, дрхтала,- слушала у даљини како жубори река, шуштање лишћа, коње како спутани пасу, ударце мотика... Слушала је, стрепила, а ништа није могла да ради. М.исао о своме греху, шго је о томе, њему, Стојану, мислила, памет јој обузе и сву. иопуни н^описаном тугом и страхом. Стајала је као укопана, наслоњена на мотику, и ништа није видела, па чак ни воду која је дошла и, роморећи, шуште<\и, упадајући у суве, жедне рупице, текла у другу, суседну њиву... И одједном, у сред ове бљештаве сјајности и ноћи, један јасан и тужан глас уздиже се, затрепта и рааастре се на све стране. Цвета је већ знала, и рбамре. — У-у-ух! стресе се она и поклопи се ничке на земљу. ...»Хеј Стојане! Чуј, Стојан пева!« као дговор на његову песму чуше се одасвуд одушевљени узвици и гласи. И заиста то беше Стојан који, удаљен, идући ваљда кући, певаше ону исту песму: »Ветар душе, ветар душе, ал' катмер Мирише; »Драги драгој, драги драгој ситну књигу пише!«
У српско] књижевности има вазда ваљаних писаца, али св на прсте могу изабрати они, за собом који су оствили право књижевно дело. ' Књижевно дело од почетка до ^краЈа једро, чврсто, заокружено, подједнако снажно, подједнако стилизовано дуж цела пређене лутање; књижевно Дело без слабих места, изливено можда на око и ухо рапаво, али изливено исконо, громадно. Књижевно дело својствено, ново по садржини, ново по површини, печално, големо, час благо као месечина, час жежено као сунце; књижевно дело, које је погрешно назвати српска сума еротике, ре-К књижевно дело које, баш као и у науци хормони, још стоји неиспитано, правилно неоцењено. Јер хормонски историцизам Бо ре Ста«кови^а благо је свих јужних Словена, кичма балканског подсвесног живота, опевана рачима громадног српског језика, Јер од најмањег страственог надражаја па до најсложнијих нагонских сукоба, у делима Борв Станковића дата је пуна скала душевних доживљаја, чији се корени налазе још у преисториском човеку, з гране чије се вију у врхунцима данашњих најкултурнијих изабраника. Митке, Софка,. Коштана, ХаџиТома, нису карактери и типови у обичном, кц.ижевном смислу речи, већ носиоци оног биолошког одабирања, за које је још -Хераклит рекао: »да је &уд људсна уствари сама судбина људска«. ЈЂудску ћуд Бора Станкови^ је изразио ширином, ретко коју је наћи и код писаца светскога гласа, те није чудо дела његова што су на језике толике преведена.
Убаво Врање, убавог писца јв и дало. Прошло је 45 година како је велики Врањанац узео перо у ру ке, како 1е узрев суштину људских нагона, своју скромну средину, своје непосредне познанике и пријатеље, генијалним, замахом овековечио до степена преставника заједничког људског семенаКићени стихови толико хваљене модерне српске лирике још увек су на подножју прозне епике, коју је велики Врањанац кратерски излио низ падине не само српске, већ балканске осећајности, досежући највеве могуће степене пуне нагонске слободе.' 3.—
ПЕСМД СОФКИНЕ ЧЕЖЊЕ Одломци из НЕЧИСТЕ НРВИ
... Онда би почела да иде не знајући зашта и чисто да се вуче као болесна ... док, а то одједном, изненада, ( сву је не обузме оно „њено": снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем. Осети како по■ чиње сва да се топи од неке сладооти. Чак јој и уста слат ка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала. И тада већ зна да је настало, ухватило Је оно њено „двогубо", када осећа: како није она сама, једна С.офка, већ као да је од две Софке. Једна СоФка ,/е сама она, а друга Софка је изван њ'е, гу, око ње. И онда ана друга почиње ћа је теши, тепа јој и милује, да би Софка, као не• ки кривац, једва чекала. када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећа.јући се сасвим сама, у поотељи, моћи се сва предавати тој другој Софци. Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста- г ру кама јој глади косу, уноси јој се V недра, V скут, и знајући за Софкине на.јтанани.је, најслаће и најлуће жеље, чежње, страсти, грли је тако силно, да Софка кроза сан осећа како јој месо, оно ситно по куковима и бедрима, чисто пуца. У јутру налазила би■ се далеко од материне постеље ■ и са загрљеним јастуком а сва ознојепа. Дању. кријући Се и од матере и од свакога ко би ■ дошао. цео би дан преседела тамо иза куће, у башти.
И тада би, готово као луда. почела да разговара са цвећем. У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком Цвркуту тица по који неиспевани, неиРказан уздах и глас неке песме. И онда би почела да осећа оно што јој ,/е толико пута долазиЛо и што никада себи није могла да објасни ... Све, све то:' и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око вароши, бни врхови од планине, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи, пред истим овим цвећем, па чак и сама кућа, из куће гласови и идење или матере или других, и саме речи, жеље, нагласци. све то, чини Јој се, некада, не зна када, у које време, али исто. исто је овако билп. ппстајало и овако се кретало И онда, што би ближе вече, све би то, а и она заједно' са свим тим. као да није на земљи. све јасније, издвојени.је. све заносније, силни.је бивало, да би она, долазећи из баште оваио кући, од раздраганости и сре ће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела. Само се трудила да мати од тога шгогод не примети и зато, и ако не би била гладна, само да /е не би мати заглеДала, силом би вечеравала и одмах се одвајала...
БОРА СТАННОВИЋ и ПЕТАР ЕГЕ
Личност Боре Станковића. и као кнзижевника и као човека, остаће у нашој историји књижевности и друштвеним анаЈ ]има строго инДивидуализирана Миран, тих и сталожен, али ипак са нечим бохемским у природи, он је придобијао људе при првом сусрету. Та се одлика покази вала још у средњој школи, када је у односу са дечацима имао један став пун непосредностИ и љубави, па су га нарочито заволели његови наставници Љуба Давидовић, Света Симић, Јаша Продановић и други, који су сви тада службовзли V Станковићевом родном месту Врањи (роН. 1876, а умро у Београду 1927). Као син једног скромиог занатлије, Станковићу је било намењено да оде на занат и да се и сгм посвети коме од заната. Али, захваљу.јући наведеним про фесорима, који су у њему видели не само једну интересантну ирироду, већ и добар књижевни таленат, после свршене гимназије одлази у Београд, и ту постаје чиновник. Студије није никада завршио, што се на његовом књижевном обиму доста опажало. Ако се учини претпоставка да би студијама других писаца сишао са личН<0 'Г пута, тадз је. на сваки начин. и за њега. а и за нас. много боље, што је остао личан и доследан своме кра.ју, својим људима. својим сновима. За све време живљења он ник»да није изашао из круга ко.ји
га је у.младости зачарао. У ма.лој кућици на Дунаву, живећи као чиновник уметничког одељ ња Министарства просвете. Београду, он је неговао ку; Врање. Мала башта, суниокрет руже, голубови. то је б.ио њего! свет V који је бежао када се • сити друштва и 'градске вре Савременик два.ју генерац 'које су се смениле у нашој к жевности, Бора Станковић је ставио трага у успоменама и к дне и друге. Круг Јанка Веселиновића, Милрвана Глишића. Радоја Домановића. Милорада МитрОвића и Мила' Павловића поедао га је млаћем на.рашта.ју, Петковићу-Дису, Сими Пандуровићу, Светиславу Стефановићу, Милану Ракићу; и V сваком од њих Станковић је био само врањанац, човек са југа, један бохем који је могао- сатима седити у друштву, слушати препирке и песме, а да сам на њих не реагира. Он је био ту, али V свошм сновима. у које нико није умео ни могао ући непосредно. већ са мо кроз његове књижевне радове. Кроз његова дела. специјално роман „Нечиста крв" и "драме „Коттана" и „Ташана" упознала га је и наша, а и страна читалачка публика. Да је ово за упознавање Боре Стзнковића било доста и за странце, говори речито један интересантан догаћа.ј који се десио у друго1 половини јуна месеца 1925 године. (Наставак на 8-о.ј страни)
Сисари. џан,и
Али доста! Нашта ово? Све је ово тако сирово, масно! Нећу то ■ ■ ■ Старо, старо ми да.јте! Оно што мирише на сув босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево: