Srpski pčelar

Хрвату, коме његове здраве поуке треба, од користи и помоћи? био; зар и ученици његови нису дужни ието тако, према силама и знању своме рад његов потпомагати. Ко се никако пером не бави томе није толико ни замерити, али је за осуду онај брат и пчелар, који у велико пером влада и који је стекао гласа и на кљижевном пољу, па се поред свега тога у нашем „Српском Пчелару“ ни са једним чланком нигда јавио није. Кад се можемо истицати на пољима, где нисмо сигурни да ћемо користити своме народу, зашто не би и тамо се јављали, где ће нам труд сигурним плодом уродити?! Можда немам нраво, али ја бих то ћутање назвао себичношћу а донекле и неблагодарношћу; или како да назовем, кад. неко ко је вешт у нечем, неће то своје знање и умење и другоме да саопћи, већ га крије и кинеским зидом ограђује. Нека нико не прими ово за увреду, али ја познајем доста врло добрих пчелара, који нигда не нађоше за добро, да ма једним чланком помогну и послуже својој неукој и невештој браћи. И иротив своје воље морам да признам таково ћутање себичношћу. Да је npo®. Ј. Ж. био така ћуталица, имао би за извесно веће материјалне користи од пчеларења; јер питање је да ли би било толико пчелара и пчелињих продуката колико их данас има. Дужност је свакога ученика да свога учитаља колико је могуће потпомаже; да ли се ми тога држимо дела говоре. Кад је наш учитељ могао у свако доба живо.м и писменом речи и делима користити своме народу, зар су то мање дужни учинити ученици његови, који пчеларско знање од њега „тBне“ добиnie; и кад он сматра за дужност да своје знање са највећом готовошћу своме народу дарива, који је до тога знања умним и материјалним жртвама дошао, зар га ученици у том узвишеном послу смеју оставити сама ? Али то је стара наша болест, да остављамо поједине борце за опће добро, саме да раде и да се боре док се не истроше. Многа је добра воља, са опћег нашег немара малаксала и много бачено семе није жељсна плода донело. Неки своје ћутање правдају говорећи: да нису жељни славе. Но таковима би се могло одговорити: ако није „славољубље“ истицати се тамо, где се беру мандати. поверенице и живео! није славољубље ни писање у скроман и користан лист као што је наш „Срп. ПчеларА Ово је одговор онима који писање у листу као што је Срп. Пчелар“ називају „славољубље." Ја овим нисам хтео осудити паметну иолитичну борбу и политичну свест, јер иста је и нужна и потребна, али се мора „оснивати на економској свести“. „Срп. Пчелар“ је лист који је намењен једино користи и добру нашега народа, узвишен над. свима страначким струјама; а тиме је још више дата могућност,, да сваки пчелар буде његов сарадник.

170