Srpski pčelar

луци, кошничар, судинац, трмиште и друга слична имена, постала су без сумње отуда, гато су наши стари на тим местима своје пчелињаке имали. Можда ће когод хтети тврдити, да је старо пчеларење устукнуло пред новим рацијоналним пчеларењем; но ово није узрок, јер ону празнину коју за собом оставише старе плетаре, не видимо попуњену ђерзонкама; и то значи, да није ново рацијонално пчеларство потисло старо пчеларење са плетарама, него да их је нестало из других разлога. Више има узрока ради којих је пчеларство уопће опало код нас. Први ће бити узрок што је мед потиснут шећером а восак разним смолама, те тиме и своју цену изгубише. Донекле се може узети, да је на пчеларство штетно деловало и нестајање задруга у нашем народу и тежња за непрестаном деобом, тако да данас ретко и два брата у заједници налазимо, дакле, што људи осташе самци. Писцу ових редака позпато је више јаких пчелињака који после деобе браће пропадоше. Но најглавнији узрок, зашто је пчеларење у нашем народу опало, јесте наш пехат, неумешност и незнање. Грдна већина нашега народа ни појма нема о пчели, њезиној природи и животу. Редак је наш сељанин, који уме расудити, колику нам добит моралну и материјалну, директну а можда још више индиректну вредна пчелица пружа; јер пчелар и непчелар рачуна као добит само онај новац, кога је од чивутина за измуљаии мед и воштину примио, а не сања какву му велику помоћ и корист вредна пчелица пружа; и не помишља да она прелетајући са цвета на цвет чини му велику услугу, јер да нема пчела, многа биљка нигда не би семена или плода донети могла. Задаћа је дакле свакога пријатеља пчеларства и свога народа, да ради на томе, како ће љубав иаспрам пчеле и пчеларства опет у нашем народу оживети. Пчеларство мора постати својина целога нвшега народа, а не само појединих људи или сталежа. Истина рацијоиално пчеларство је данас разгранато по свима па и најзабитнијим крајевима где наш народ живи; али тиме се

66