Srpski sion

С тр. 114.

..СРПСКИ СИОН."

Б р. 8.

по најновијем доказивању, само онн ода њ постали. Свн остали данашњи словенски језици наређани су као млађа браба „старога," панонско-словенског језнка, и по томе он није ошаг^ словенским језицима, као што се пређе погрешно мислило, а гдешто још и сада мисли, него им је само сшариуи равноиравни браш. Изумрли тај панонско-словенски језик живи и данас, само знашно ирепначен , у црквп код нас Срба и Бугара, Руса (Беликоруса) и Русина (Малоруса). Према томе он нама Словенпма православног закона, на по се, много вреди за то, што се њиме и дан данас Богу молимо, и што се код нас шим језиком, а ие нашима народнима, писало у ирво време наших књи жевности. Но, оснм номенуте иосебне вредности његове за нас православне Словене, часни тај узумрлн „стари," нанонско-словенски језик много вредп још у опште и за све остале иноверне Словене : римске католике и протестанте, јер и ако је он ошаг[ само двају словенскпх језпка (бугарског п словеначког) а свима осталима тек старгци равноиравни брат , опет се за то, на иољу исшоријске гралгатике, унима као да је родитељ сеима словенским јемгјима, јер је он најближп ономе ирасловенскоме језику или језику од иостања, арајенику , који се није сачувао ни у словенској породвци, готово као нп у свима осталима поро дицама арио-јевроискога или индо-јевропскога сродства. Кад је дакле у истппн тако, опда стоји и ово : а) да је „стари", панонско словенскп језик најсшарији облик ме(ју словенским језиг\има; б) да је у њему сачувано, и потомцпма његовим и млађој браћи његовој, најдубље иравило , и

в) да је он за све Словене средигише Језичкога исиитивама. И ако свакоме посебном словенском језику ваља најпре мотрити на своје по себне старије облике, као н. пр српскоме језику на дубровачке из XV., XVI. и XVII. века, опет нас сви облици упућују на старо словенско обличје, казујући нам, да гласове и облике свога посебног словенског језика треба да мерпмо са старпм словенским. Чинећи та^о, не ћемо одселе у тој мери грешитн, као до сада. Од како се молимо Богу пз књнга иисаних руским словенским језиком а то су нам све данашње црквене књиге, (па и сам Србљак, који је са срп. слов. преведен на рус. словенски), мп не познајући рускога пра вописа, почесмо многе речи изговарати и чптати иротпв организма словенских језика: старога словенског, српског словенског и руског словенског, против руског и српског народног говора, и протпв твор бе речи, о којој многи наши богослови немају ни појШ, а кад чују којег изврсног појача, који је изврсник и у словенистици, да све на длаку правплно чнта и поје, онп не ће да се одазову с иризнањем и са захвалношћу. што им, мнмо лепо иојање још бесплагио и очи отвора него као праве надрикњиге занвере с којека квпм таштим и ништавим опаскама и бесмисленнм замеркама. Против таких себезналпх надрикњига овај је чланак и наперен. У првоме делу овога чланка говориће се „о славено сербским^ наказама у црквеној словенгитини, а у другоме делу опет о „славено-сербским" наказама у сриском народним говору и иисму. I. а) Еако се сад чиша слово агк (&), а како би требало. — У другој половини