Srpski sion

Б р. 11.

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 169.

говбг Височанства 1>'неза Господара И без сумње, вријеме ће иоказати, да је у најбољем часу основано. * * Митрополит Иларион освештао је у својој јепархији 45 цркава, неколико капалишта, и „мирков мост" на Даниловом граду. А рукоположио је 119 свештеника, који су свршили основну и богослов ску школу. Његово Височанство, Кнез Господар, са задовољством је посматрало његов рад и наградило га шљедећим орденима: Даниловом звијездом I. реда; Даниловим крстом Ш. реда; и Медаљом споменицом пошљедњег рата. Осим ових, његове родољубне прси красили су шљедећи ордени сјајнога рускога трона: Медаља споменица руско-тур^ког рата за ослобођење хришћана, 1877—8, на којој стоји написано: „Не намт., не намт., но имени твоему." Руски крст св. Ане II. реда (о грлу) с „императорского короного " Руска звијезда св. Ане, са лентом,1. реда. Гуски крст св. Владимира (о грлу) Ш. реда. Уз ова одличија, која су довољно свједочанство, да је Његов рад од свога Господара, и Господара братске нам Русије, оправдано уважаван, имао је још и: крст Српског „Црвенога Крста." * * * Митрополит Иларион био је врло благе нарави, која одговара услову архијерејског сана; смирен, побожан и врло простосрдачан; ни трага од злобе није било у његовом срцу. Његов благи осмјех веселио је жалосне, улијевао утјеху и наду у безнадежне. Народни га је интерес занимао као добра оца интерес сво.је ђеце, и више је пут излазио на пазар, па се заустављао на разне производе, и о њима потанко испитивао, и корисна упутства најбрижљивпје давао. Био је дарежљив тако, да је од своје годишње плаће у из носу од 1000 тал. у злату на 100 талијера и цекина давао; те осим што није нмао новаца^ смрт би га затекла у грдним дуговима, да га од њих није нрије осло-

бодила дарежљива деснпца великодушног кнеза господара Николе I. — У цркви је био права похвала, а у друштву врло омиљена особа. Врло су га занимале народне приповијетке и много их је знао па је радо ш њима и догађајима од немале историчне важностн друштво забављао. Гусле је неговао као што се Србпну дотикује, који разумије њихову важност; свуда их је препоручивао, и њихови тајанствени звуци често су испод његовијех ирстију одјекивали. Болећа је и благодарна срца био, тако, да је „сторицеју" вратио свакоме, ко га је икад или чим обвезао. Својијех наставника сјећао се до смрти и о њима је чешће говорио с досто.јним ноштовањем и благодарношћу. Кад је год по смртп калуђера Исајије у каноничку визиту отишао у манастир Ждребаоник, или други ђе је старац живио, гологлав је улазио у његову собу : као кад је ђакон улазио, па се с горким сузама молио Богу за покојникову душу тако, да је тај појав присутне дубоко троњавао. Попа Алек сију, такође нам из првијех редака нозната, нагледао је као добри син свога оца; сина му је Петра запопио, и намјеспиком у парохији учинио, а због болијести и старости, њега је ослободио од обвезног службовања одредивши му за његове 54 год. настирске службе награду од 100 тал. годишње и то, „од свето-Ђурђевске цркве у Подгорици, садање: „Миркове вароши," 50 тал.; „од пароха који би његову парохију покрио 40 тал., а од своје нлаће 10 тал.*)" Ових 10 тал. уживао је о. Алексије и по смрти свог питомца Илариона од митрополијске управе, која му их је из оправ даног уважења према покојнику пздавала из свештеничког Фонда редовно сваке године до старчеве смрти 1887. године.*) Свештенике је јако љубио и с њима као с рођеном браћом живио, и он је заиста царевао у срцима њиховијема, у срцима својијех подајника, и то без сваке изнимке до устројства нове предпомеиуте свештетеничке оргаипзације, кад је љубав многијех ирема њему попусгила.

*) Види : писмо 20. јула, 1879. год

*) Види: Писмо Митроподитске Управе 6. априла, 1882. бр. 189. (Наставиће се.)