Srpski sion

Б р . 13.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 195.

о Богу и коме срце и душа није испуњена свесном љубављу п оданошћу према ономе, коме служи. Мож'е ли се замислити служба, а да слуга не познаје господара свога, да не зна нит' посредно нит' неиосредно вољу његову, да пе разуме зано вести његове, да не познаје награде или казне за верну или немарну службу? Па онда: каква је служба Богу — без свести и разумевања! Може лп бити срдачног учешћа у молитви, ако молитву не нропраћају чисти и свеспи иојмовп о ономе, коме се молитва управља? Зар је одужен дуг Богу и оснивачима светих задужбпна ако се Богу у славу, а оснивачима у успомену, без душевног учешћа, а кад-што и без разум(.вања и свести механнчно очитају молнтве и немарно службе одслуже ! ? Не! Служитељ олтара Божијега треба да познаје Бога, науку божпју, веру и цркву своју — јер иначе ппје п не може бити нрави служитељ олтара божијега већ је несвесни механизам, или грешни и не достојни божпји створ, којему нпје места у олтару божијему. Без богословских наука: без иознава ња вере и морала хришћанског, без иознавања цркве п основа, на које је она положена, без познавања језпка, којим нам црква разуму и срцу говори, без познавања њезиних обреда, уредаба, заповести и прониса, и пајзад, што је главно: без религиозне свести и искрене оданостп к делима побожпости — нико не сме узурписати име свештеника и служитеља олгара божијега! Но биће доста о томе. Увиђам, да сам, апостроФишући недостатак богословског образовања код нашег монашко-манастирског свештенства, многе речи потрошио. Некојему од ноштованих читалаца можда ће се чак и смешним чи нити, што сам узео да доказујем потребу

богословског образовања код свештеника, мислећи, да то нпје нужно доказиватп, јер се и само по себи разуме. И запста у прнродним околностпма и пормалним одношајима, апсурдно би и бнло истом доказиватн, да се свештеник учењем богословских наука и религиозноморалнпм васнитањем треба да спреми за свој узвпшени свештенички позив. Али, кад се, на жалост, сусретамо у нас са грозно истиннтим Фактом, да су нам „добро нзучени шустери и бербери," који о богословским наукама ни појма немају, са свим добро квалиФиковани, не само за обнчне свештенике-калуђере, већ и за то, да нам спјају пред очима, као узоритн архимандрити, игумни и настојатељи као што је до сад било случајева — онда збиља нити је апсурдно, нити на одмет проговорити коју више о живој потреби богословског образовања код нашег мана стпрског свештенетва. Кад поставимо начело: да се без доказа н разлога не мора ништа веровати — с друге стране: да нема тога апсурда, који се како тако бранити и доказивати не би могао; онда нам је дужност да кад што II најнрнродније ствари доказујемо, или суште ансурде да побијамо. И једно и друго истпна да је врло неблагодарна работа, али кад је потреба, мора се човек и таких неблагодарних иослова лаћати. Никада не би мени на ум пало да доказунм потребу општег и богословског образовања код пашег манчстнрско мопашког свештенства, кад не бих знао, е је посто • јало а и данас у многих иостоји мишљење: да је калу/јер у оташе шим бољи за калу ђера, а сиецијално за манасшир, шшо је необразовшији. Наравно, многп ће од иоштованпх чпталаца јако посумњати, да ће се у просвећеном 19-ом веку наћи разборитих људн, *