Srpski sion

С тр . 354.

„СРПСКИ СИОН"

Вр. 23.

зв. придворног калуђерства. И ове околности дају новода многим родољубима, да се у овако критичном стању запитају: ^шс! пипс? Да је стање критично, не да се иоре ћи, ал ја држим, да ипак није очајно. Коме је позната општа историја црквена, тај ће знати, да су негда била по цркву и кри тичнија времена, и она их је, хвала вечном промислу, срећно преживела. Погледајмо часом какво стање беше у цркви у самом почетку њеном С једне стране груба физична сила незнабожачког Рима, с друге оштроумна грчка ФилосоФија удружена са доктринама разних јереси, а од чести и старим јудејством бијаху се тако рећи сложиле, да појаву хришћанства у самом зачетку његовом униште. Па ко је одоле вао свима тим невољама и ужасним гоњењима, којима младо хришћанетво за иуна три столећа изложено беше? Ко је браиио и одбраиио цркву у том првом судбоно сном иериоду њеном и довео је до знамените епохе Константина великог, у којој се она као невеста Христова, венцем нобеде увенчана, у пуном сјају свом на попришту земаљском појавила, те јој се и горди цареви римски са својнм силним ле гионима поклонише ? Ко други него њени свештеници са својим епископима, који <-у се као умни борци истицали са својим апологијама бранећи начела нове вере, за ко.ју су они заједно са вернима трпели нечувена гоњења, каква је само зверска страна природе човечије измислити могла, те њи ма заједно живели, а с њима и гинули. Да, то беху мирски (световни) свештеници и епископи, женати и неженати. а из тог периода записала је црква у своје анале највећи број светитеља, мученика и угодника божијих. А где беху тада калуђгри ? —Нигде, јер се они у историји нрквеној, и то баш

у врем'' иајжешћих гоњења нојавл,ују као самци и „отшелници" скривени у пусти њама египатским, сирским и палестинским, које је у неку организовану дружину гек у 4. столећу скуаио Аншоније у Егииту, а за тим Пахомије , који је и први манастир (општежитије) у Тиваиди основао, и кад им се број знатно множити почео, прописао је за њих св. Василије Велики правила, но којима су се управљати имали Главнн завети (објети) беху им : деви чансшво, сиромагитво и иослушносш ; своје малене потребе пак подмиривали су ручним радом проводећи у осталом цело време живота сваг у посгу, бдењу и молитви, те тако тражећп душевног сиасења у лишавању телесних угодности. Но главно је овде то, да су ти самци (монаси) но својем устав\ првобитно били сви лаици заједно са својим старешинама (игуманнма), којнма су црквене службе п остала свештенодејства свршпвалн мчрски свештени ци. Тек много касније, да не би често нротив свог устава морали нз пустиње ради псповести, причешћа и осталнх ве розаконских потреба у оближша села п градове одлачити, дозвољено им је у друштву њиховом имати једног или другог свештенпка, „јеромонаха," те поред манастирских ћелија градити и цркве, у ко јима су и ти службе за „братију" свр шивали; дакле им је чин свештенички тек изузетно и тако рећи по нужди од обласних епискона подељиван, а о каквој кандндацији њиховој за еписконско достојанство не налази се ни спомена, не само у прва времена њихове институције, но и доцније, течајем целог периода, у ком су црквени сабори држани, т. ј. до г. 879, дакле за време законодав>тва црквеног. И у том нериоду бирани су за еиископе редовно мирски свештеници, из почетка ожењени или нежењени, а доцније са