Srpski sion

вр. 8.

„смски

сион."

стр. 121.

11. Фебруара о. г. у Марибору (Магђиг^) у Штајерекој, камо ее од дужег времена склонио био ради лечења свога нарушеног здравља. Покојник се родио у селу Јаску (у Срему) око 1827. год. Закалуђерио се у манастиру Беочину, те је као калуђер, отправљајући вољно и ревносно монашке своје дужности, нровео неколико година које у своме постригу: Беочину, које опет у манастирима:, Јаску и Кувеждину. За време блаженопоч. патријарха Самуила Маширевића био је неко време и економ при патријарашком двору у Карловцима — те је отуда у шездесетим годинама ступио у службу војничког свештенства, коју је са пуно воље и пожртвовања пуних 27 година отправљао, док му се нпје најзад здравл.е иорушило теје крајем 1888. год. на сопствену молбу стављен у заслужено стање мира. Као војнички свештеник, за 27 година службе своје, обишао је у накрст неколико пута целу нашу монархију. Био је у Италији при талијанском рату 1866. п у Босни нри окупацији 1878. год. Из оба рата имао је заслужене ратне медаље. У граду Петроварадину служио је као војнички свештеник у два маха по више година — а одатле је и умировљен. Петроварадинци, Новосађани а с њима и цела околина, добро се сећају оца Платона, који је своју свештеничко-војничку дужност вазда најсавесније обављао. У приватном опхођењу стекав у свету лепо васпитање и укусне манире — био је ванредно љубазан и умиљат. А врх свега његова ватрена л.убав за Српство билаје опнтте позната. У далеким крајевима, међу туђинштином, пок. о. Платон увек је разбирао за судбу срп. прав. цркве и свога српског народа, те се до смрти заносио идеалима, који само честиту и родољубиву српску душу могу разгревати. Фрушкогорски калуђери, његови вршљаци и пријатељи — по годинама и по души и познанству — љубили су га као брата рођенога, а поштовали увек као врснијег сабрата свога. Часнички иор петроварадинске 70. пешачке пуковније, при којој је најдуже елужбовао, ееI.л се и данас, а још ће се дуго најлепше сећати свога врсног и честитог друга и вал.ане духовне старешине својих војника. Његови многи нознаници из Новога Сада и околине са пријатном усиоменом помињаће име варадинског срнског свештеника — ве]1 и за то, јер у садашњици и сувише осетише: шта то значи, да у граду Ва-

радину, за толике војнике срп. прав. вере нема срп. ирав. свештеника! Покојни о. Платон, тражећи лека бољи својој у чистом и здравом поднебљу штајерском, проводио је иоследње своје болесничке дане у Марибору које у грађанској болници, које у приватном стану своме. Умрво је у своме ириватном стану свом. По што није имао свога, свештенослужитељског орната, погребен је у своме пристојном грађанском оделу. Но да ли је тај срп. нрав. свештеник у далекој туђини — бар погребен по срп. прав. обреду? Јесте! Војнички капелан у Марбургу, неки Сењак, известио је брзојавно срп. прав. пркв. општину у Трсту о смрти пок. оца Платона, а родољубива цркв. општина тршћанска — хотећи да се сри. ирав. свештеник и у туђини по срн. прав. обреду погребе, испослала је о свом трошку свештеника свога г. Богољуба Топонарског, који је пок. о. Платона у далекој туђини по срп. прав. обреду лепо опевао и мртво му тело до гроба спровео. — Нека је за то хвала и јавно признање родол.убнвој црквеној ошптини тршћанској и њезином честитом свештенику г. Богол.убу Тононарском. А покојном брату нашем, добром и незаборавл.еном оцу Платону желимо: нека мујетамо у туђини лака црна земља, — а код свих нас овде нека му је вечна усномена! Ш. — (| Константин Оберкнежевић) умировљ е н и п а р о х у С р п с к о ј Б о к и, преселио се у вечност 5. декембра 1891 у 90-ој години своје староети. Покојникје свршио богословпју у Карловцима. У 25-ој години својој рукоиоложен је за ђакона, те је ђаконовао пуних 20 година. Погребен је на св. Николу. На онелу су служили парох Димитрије Којић и јеромонах Дамјан Војновић. Мноштво народа одпратило је покојннка до вечне му куће. Нека му је вечна успомена! — (-ј- Бранко Милић) парох мађар-бојсковиљански (у будимској епархијн, протопресвитерату мохачком) преставио се 7. јануара о. г. после десетодневне тешке болести у 79-ој години живота свога. Покојник се родио 1813 године у селу Виљану (УШапу), где му је отац учитељем био, а куд му се деда из бачког Немеш-Милитића — за владања царице Марнје Терезије — преселио беше. Оплакују га два сина и јединица ћерка. Млађн син покојников изабран је и нотврђен за иароха велико-будмирског, но његово рукоположење није могао покојник дочекати, нремда му је то још једина жеља на овоме свету