Srpski sion

С тр . 214.

„СРПСКИ СИОН."

Вр. 14.

појава цела правом светињом мирисала. Измаче нам испред очију узор-слика побожиог и мудрог, примерног и светог представника и управника цркве наше, српско-православне! У старости и часности, у побожности и светињи оседелог и престарелог — у истини преузвишеног и преосвећеног Епископа нашег Арсенија Стојковића — нема више међу живима! Достигав дубоку старост старозаветних Патријараха — спустио се мирно и спокојно у „лсно Љраалш" које је праведничкој му и светитељској души већ за светог и часног му живота преуготовљено било . . . Оборен је ево вековечни дуб, који је дивно листао, на широко гране развијао, красно цветао, и у своме дугоме животу својој цркви и своме народу богате плодове доносио! Нама слабим и худим последницима његовима, нама у апостолској ревности малаксалим, у узвишеној и истинској побожности ослабљеним нама, у чувању драгоцених апостолских предања и светих аманета поколебаним и плашљивим — нама у целом своме бићу нејаким и малодушним, неодушевљеним и нељубазним, непримерним и неславним потомцима — нама мора поток суза из очију потећи, што изгубисмо ето најбољега ревнитеља божанствене мисли, што у гроб полажемо Архијереја у побожности најјачега, највећега и најсветијега, што у црну земљу сахрањујемо најпостојанијег војника Христове цркве, најревноснијег служитеља светог олтара Божијега, најбуднијега чувара светих апостолских предања и народних нам аманета. Ми се с плачем и с тугом растајемо од узорите, побожне, узвишене и свете слике најсмернијег и најпобожнијег Архијереја нашег, Арсенија Стојковића! Твојој светој сени, свети Владико, одужићемо се ми у оној мери, како си Ти то примерним и светим животом Твојим заслужио. Ми који се дивисмо Твојим врлинама у животу, нећемо Те ни после смрти заборавити, него ћемо славити и величати успомену Твоју и овде у овом листу и свуда на свакоме месту, и данас и доцније, кад ти света рака већ побушена буде помињаћемо Те и хвалити, славити и преузносити, ни мање ни више, већ онако, како си Ти то заслужио! У овај први мах, под утиском искрене и дубоке туге и жалости, којом те прати у гроб Твоја љубљена црква и благодарни род и народ Твој, кога си Ти ваистину очински грлио и љубио — прати Те Твоја паства, Твоје стадо, прати Те црква твоја омиљена и народ Твој вазљубљени са сузним очима, али са топлим и благодарним ускликом: Слава Ти, узоре и светињо нагаа! Слава Ти, најврснији побор-

ниче цркве и приЈатељу Арсеније!

народа! Слава Ти, свети наш Владико —