Srpski sion

Вр. 18.

„СРПОКИ ОИОН."

О тр . 287.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕ0.

1

преосвећеног Епископа Темишварског Никанора, Будимског Арсенија Стојковића,

Д^акупили

смо се око светлог и великог гроОа владике Арсеиија.

Па и ноклонимо се н])ед величином тога светлога гроба, јер се сарањује велика наученост, одлична ревност, ретка достојанственост, а још ређа оданост цркви и народу своме. Јест! — Опојава се и сарањује један од најпоузданијих стубова, једна од најсветлијих звезда јерархијског сриског иеба нашег. Па што откидаш, цркво света, така сина и узвишена служитеља из освећених недара својих? Ш то допушташ, народе, да ти така умна и дична нрвосвештеиика у гробницу спусте? Но станимо! — Божија је старија, и ми се покоритп морамо. „Шгстк кјше рааблгкти крелипа и /гкта гажс Отецх поиожи ко сеоеи власти Ове што можемо то је: да прелијемо гроб, да уочимо прилике, које се помаљају иза гроба тог, и да оценимо живот овог још за живота прослављеног великог јерарха нашег. Енископ Стојковић затворио је очи, али су се на олтару сент-андрејске цркве затвориле за њим и архијерејске двери, које пе зпам, да л' ће се са дојакошњом свечаношћу и отворити више. Није овде умрво владика само; овде је — рекао бих — умрло и владичанство. Па тој рани дајте лека; дајте имена овакој судбини нашој! Овде, где нам је зарудила прва зора овостраног црквено-пароднога жпвота, овде г,ећ на завршетку другога столећа, хоће, па можда и мора, да се за навек смркне над освећеним зидинама старе српске патријаршије наше. Па ако за невољу баш узмора да се на овом крају са Епископом Арсенијем снусте у гроб и митра и жезао архијерејски,

® ш & говорена на гробу блажено-почившег Епископа у Сент-Андреји 7. априла о. г. онда ти „водо стара, чесмо патријархова", остани, па током и жубором својим причај својим посетиоцима: да је овде била прва столица овостраног натријарха српског Арсенија Чариојевића, а носледња столица Епископа иашег Арсенија Стојковића; и да си данас остала без светлога окриља јадгта и суморна, да дојакошње свеже и бистре капљице своје тешким и чемерним сузама иреливаш. И заиста — као да је настануло доба, да самим гробовима, и самим разочаравањем исписујемо листове савремене историје своје! Но није ми намера да са овог места позлеђујем и онако тешке ране наше, но ћу савити мисли говора свога око отвореног гроба великог покојннка нашег. Владико свети, — о теби ћу да прозборим реч! Мало је људи, који су и роћени и створеии на то, да потнуно достојном руком нрихвате путир, са потпуно достојном руком подигну крст, из којега је и поникла црква. Али за тебе, велики иокојниче наш, може се без зазора рећи, да си био ,,/И8жк же/шши сосбдх изкранћж столпх и уткерждЕиУе церкке". Ко те је само видио у цркви, или и ван цркве, видио је иред собом појаву светитељску, пуну милости и благости, али и пуну достојанствености, која најскладније и иристаје еану и угледу енископа српског. Твоје молитве које си к небу узносио, као да нису ни нрелазиле преко твојих усана; оне су се пепосредно изливале из дубине душе, и са дна срца твога, разлегале по храму божјем нобожно, снажно, достојанствепо, и окађене светим жаром и тамјанским мирисом дизаше се оне до једино достојног места свога — до надземног престола Божјега. И ко је остао, а да у души својој не