Srpski sion

Б р . 18.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 289.

човек, и као првосвештеник, и као Србин, и као грађанин. Оваки је, Владико свети, наш суд о теби, и о животу твоме. Па кад са оваком оценом и пресудом, коју ти ми овде на земљи над животом твојим изрекосмо, предстанеш суду божјем, и шшђеш пред лице Бога живога, па као праведник и тамо заузмеш достојно место на божјем сабору, заступи и тамо

свој нар.од и цркву своју, која те својим и народним благословом испраћа к вечном жилишту твоме, са том надом и утехом, да ће те и на небу загрлити вечна милост Божја, као што те је на земљи грлила љубав и оданост цркве и народа твога. Слава, и вјечна ти памјат, пепрежаљеии Владико, дични и велики Јерарше паш Арсеније! —

САМОУБИСТВО СА РЕЛИГИ03Н0-М0РАЛН0Г ГЛЕДИШТА. (по РУСКОМ.) Од Саве Теодоровића, проз-есора и катихете у кр. вел. реалци у Земуну. (Свршетак.)

||&амоубиство је крађа и срампа отима' чина; оно је отимичина од права људскога рода. Пре него што тај род оставиш, поврати му, што је он за тебе учинио. „Али ја нисам ништа; ја нисам свету од хасне." Јадни ФисосоФе! Знаш ли ти, да ти не можеш ни једнога корака на земљи крочити, а да неку дужност не нађеш, коју би требао да испуниш и да је сваки човек већ за то човечанству користан, што је ту ? Неразумни младићу! Ако још и једну искру чувства о врлини у своме срцу имаш, ходи, ја ].у те научити, да љубиш живот. Кад год нападне на тебе искушење, да овај живот оставиш, реци самоме себи: „Хоћу, п р е н е г о ш т о у м р е м, д а ј о ш ј е д н о д о б р о д е л о у ч и н и м " ; за тим гледај, да каквом невољнику у помоћ притечеш, да каквог несрећника утешиш, да угњетенога одбраниш. Ако те то данас у животу задржи, — онда знај, да ће те и сутра и целога твог живота храбрити. А ако те то начело од убиства не задрнш, онда умри, јер си злочинац!" (Епп1.) „За трпељиво сношење душевних потрес& и невољ4 у животу нужно је тако исто јунаштво и снага, као и да се човек одржи у киши картеча једне батерије." (Наполеон.) „Кад човек већ више не верује у бесмртност душе и у врлину; кад само уживање и насладу за истину сматра, онда за-

иста нема више узде, која ће га задржати. Он не сматра тада самоубиство, плод неверија, као преступ; он се клања заблудама оних ФилосоФа, који уче: „сваки несрећан човек сме учинити крај својим иевољама; владалац и отаџбииа немају никаквог права захтевати, да човек мора свој живот чувати, да би њима користио, па и сам Бог не може га на то осудити, да му за то као милост захваљује, што га у даљем животу само обара и мучи". (МоМевфнеи, БеИ. регв.) „Људи, који себи задају смрт за то, што им је живот постао мрским и досадним, не заслужују тако исто назива мудраца, као ни јунака." (Не1уе1ш8.) Неноштовање живота, од кога је само један корак до самоубиства, показује свагда недостатке у државном устројству, васпитању и моралном образовању; с тога треба обратити особиту пажњу на религијозно васнитање, које ће предупређивати тај престуи; јер само правилно васнитање може с.ачувати од самоубиства, или га са свим уништити. Но да би се сачували од тога греха, ваља што је могуће чешће: 1.) размишљати о достојанству живота, 2.) старати се о чувању чисте савести, 3.) добро иазити на моралну корист, која долази од несрећа, 4.) добро пазити, да ништа не остављамо случају тамо, где смо у стању, да сами нешто уредимо, и да јито пре савлађујемо прве осе-