Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

Б Р. 21.

наноси управном организму наше автономије веК 25 година, и 25 година својом нецелисходношћу доказуједанемаразлогадаљемонстанку, — такву установу треба изменити и на рачун либерализма, којега ми увек жртвујемо и жртвоваћемо — општој нотреби, оиштем захтеву, којега тако гласно диктира општи интерес наше автономије. Либерализам — али не „Дружине Браника" — поштујемо и ценимо и ми. Али и он има својих слабих страна, има своју иојезију, која се у животу и на делу иоказује — кад и кад воденом. . . . Изборно иредседништво у нашим цркв. ои(Наста штинама сматрамо ми — на основу неиобитних чињеница — једном строФОм такве појезије. У митрополији нашој релативно врло је мален број општина, у којима се могла до сада и у којима би се могла и од сада — с обзиром на квалиФикацију за рад — оправдати установа изборног председништва. Али, кад знамо, шта се све у таквим ошптинама дешавало и дешава баш ради председништва, и кад не видимо разлога дуализму, по којем би у великим местима био изборни, а у малим природни председннк, — онда смо за ириродно нредседништво у свима цркв. општинама. ће се.)

Надгробно елово ГОВОРИО мшшш иашша АДМИНИСТРАТОР ПАРОХИЈЕ ВР1ИАЧКЕ, ПРИ ОПЕЛУ ЂОРЂА ВУКАШИНОВИЋА, пароха и окр. протопресвитера вршачког, у св. николајевској цркви вршачкој, 28. априла 1893.

Неумитни закон немилосрдне смрти изврши свој црни задатак. Грабљива њена рука истрже нам ево из средине наше нредоброг духовног оца, кротког пастира, ревног душепопечитеља и неуморног свештенослужитеља. Отровном стрелом својом обори светао овај живот и у читул.у својих жртава униса и име нашег врло иоштованог и веома уваженог нротопресвитера Ђорђа. И пред нами ето, тужни зборе, лежи оборен живот, који није могао да одоле снажним и нретешким ударцима удеса бездушног, већ ис крхан подлеже и ево оборен паде, да нод леденом грудом земљице црне одмори утруђене свештеничке кости своје, а. нас остави, да неутешно наричемо над могилом гроба му црног. Ох, жалости! И гле, још нам се ни осушила није суза жалосница на оку нам плачном, а ево нас грозна авет смрти паклене поново гони, да ју пролевамо над гробом уважена, поштована, честита, премила и драга протопресвитера Ђорђа. Та још нисмо ни побусали прерани гроб непрежаљена п дпчна с^ештенослужитеља Сте-

вана а зао удес гони нас, да с тужним срцем копамо нов гроб, те да болно срце наше тугом се још већом бори. Није се још ни слегао жалостан одјек песме тугованке за љубљеним духовним оцем Стеваном, а већ нас судба несреће бичем јада шиба, да и животу нашег нредрагог протонресвитера Ђорђа, са рањеним срцем отпојимо: „в4чнан наматв". Та још није ни залечена нреболна рана, коју је црна коб оштрпцом још црње смрти дубоко засекла у грану свештеног стабла, а ево на брзо пресече и стабло... и гле ! обори верног слугу олтара божјег и нигда незаборављеног нам проту Ђорђа. Нитам онда: ко је тај, тужни зборе, и има л' кога, који с тешким болом жалосна срца свога не ће са мном тужно узвикнути: 0, смрти, како си тешка, како немилосрдна!.. И зар ти је њива Србина тужног најмилија, зар ти је плод и сласт њиве те најдражија, да њоме горчину твоју сладпш?!