Srpski sion

Б р . 5.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 67.

Вагие Високоиреосвештенсто! Двадшт и две годипе јавпога рада вежу мепе :!а престо српске патријарпшје. ЈГист „Србски Народ" — основао је упокојепи памети вечие, патријарх Самуило 1868 год. Његова је помоћ била велика, и поред његове помоћи обвезали су се сви тадагшви епископи 20 нредбројпика годипш.е плаћати, ио чим је патријарх Самуило нреминуо, осим пок. епископа Никапора, пи један други иосле ио године пи крајнаре 11 е приложише. Покојни патријарх Гермаи давао је 100 предбројника и 100 Фор. месечно; нсто тако и даиашн.и адмимистратор 1Бегово Високоир. г. епископ Васшшјаи, као Администратор српске патријарптије рвдовно 200 фор. месечно у свему. Какву памеру и ирограм Ваше Високопр. има пе знам, — али сам уверен да ће и Цркви и Народу од користи бити. Ја се ттеусуђујем моје јавно суделовање ВаШем Високопреосвештеиетву дал.е ттаметати; но усуђујем се само МОЛМТИ за милост.

5./У. 1890.

Пре свега усуђујем се Ваше Внсокопр. позорним учинити, да се иедате пи од кога наговорити да нов лист осннвате. Нов лист ужаспо МЛОГО кошта!!! — а пеће к' цели водити! : Налазн ли Ваше Високотгр. за целисходно да ГасИе мој лист еа 200 <т>ор. месечно подномаже, по себи се разуме, да ће радња интенцнјама Ваитег Високопр. нодпуно одговарати.Нико се иападати пеће!! Неможе ли Ваше Високонр. као Патријарх то чинити, или имате ли друге иитенније целисходније; оида би молиб, да ме до 1. Октобра само подпомогиете. То би било свега четири месена; нела жртва са којом се са патријаршијом растајем била би 800 Фор. (Осам стотина Фор. а. вр.) До тога све би моје ствари тако уреНепе биле — да би сваки дал.и ток живота мога иормалпим путем итпао. По г. Дру Ружићу, кад за добро нађете, молим известите ме. Ои је био мој учепик, а зет је Вашега Високопреоснештенства. Целивајући свету десиипу одани Др. Ј. Грујић С. р.

НА СВРШЕТКУ СТОТИНИТЕ ГОДИНЕ СРПСКОГ ПМВОСЛАВНОГ БОГОСЛОВСКОГ УЧИЛИШТЛ 7 КАЛОВЦИША.

1то година! Мпого је и рећи 1 , а колико се тек много што птта у толи^Јком времену може учинити и не учииити иа културно-просветиом нол.у теднога народа, а још више на развитку просветнога завода, као што је натпе богословско училиште у Карловним.ч. Благо народу, који учитти колико треба; благо народу и онда, кад толико време не пропусти, да учиии ба.р онолико, колико је учипити могао. Кад би иисали тто наклоности к обичају, да неуснехе и неудаће своје пршшсујемо, скоро увек, неким сиољашн.им узроцима, удесу или и околностима изваи наших до-

машаја, и ми би нисмо, а тпто пам своме културно-просветноме пољу, за последн.их сто годитта, правдали таким узро-

све оно, што учинили је учинити требало на

нима, удесом и околпостима, а башгли све хо иа плећа н.ихова Но тиме би се огрешили о истину; а истину ваља увек признати и рећи. Ако не бива увек нријатгта осећају ма којем, али је увек од лека и користи за онтите добро. Јер, тешкање и самообмањиван>е, у извесиим пеуспесима, удесом и узроцима, изваи властитог домашаја, и нриписивање тих иеусиеха само њима, може, донекле, да умирује и општу народну савест; може да пам и прикрије истиниту слику Фактичности; може да иас иривремеио ослободи одговорности пред садашњицом; — али све је то на штету народну, његове просвете: цркве и школе. Све је то : „за један часак радости, хшваду дана жалости"... Јер, осим опште народног губитка, који бива неминовном последицом таквог °амообмањивања