Srpski sion

„СРПСКИ сион^

В р . 20.

полијскоме збору, то је само доказ коректности и погођености становишта тога, с којим је део народ солидаран. И г. министар је требао становиште то нагласити, у горњој кући, но своме правом извору, те би саму ствар тиме боље осветлио. Његова Светост је, дакле, и становиштем свога говора у горњој кући, била потпуно на легалном терену легалног преставништва нашег народа и цркве и љегове народно-дрквене автономије. Напослетку, г. министар је замерио и нама из Троједнице, што смо учествовали активно на митрополијском збору, јер да нас предлог

о цркв. реформама не додирује. Овај приговор је добио свој одговор већ у напред и на самоме збору. А ми ћемо да кажемо и ово: Сви православни Срби, у земљама угарске круне, сачињавају једну цркву, једно тело. Сви су они под једном народно-црквеном автономијом; и ова је заједнички иметак и добро свију њих. Бол једног органа на том телу осећа цело тело; крњење општег добра — осећамо сви. Та солидарност може се коме недопадати, али она је и природна и неоиходна. И за то се сви заједнички и бранимо. —

БЕСЕДА

на дан тристагодишњице спаљења моштију св. Саве, 27. априла 1894. Говорио Ђура Страји&,

овесница света нрепуна Је примера: како се големим жртвама долази до »успеха, како се често суровом борбом долази до просвете и напретка и како тек из гробова ниче слобода. И те велике жртве, које нриноси народ један на олтар својих светиња, право су мерило његове вредности — која га уздиже над народима другим и обезбеђује му опстанак на земљи. Који у тој борби подлегну, тих нестаје, њих повесница прегази отварајући врата будућности онима, који се показаше на муци јунаци. Листови наше српске историје за последњих иет векова заиста су јединствени у историји светској; ти су листови црне бројанице, у којима је свако зрно једна мука жива крвљу и сузама српским заливена; свако зрно једна костурница, у којој почивају небројене кости српских мученика „за крст часни и слободу златну." Али тих пет векова тш су стменика српске побожности и српског јунаштва — јачи од челика, тврђи од камена! То су наше пирамиде — веће од мисирских — на које потомство наше може с ионосом указати и рећи: „ми имамо услова за живот —■ ено доказа наших иредака, који су узели крст свој на илећа своја и за Христом пошли!"

свештеник сентожашки. И на врху трећега од тих споменика крупним је словима зарезан данашњи дан, ради кога одслужисмо ову св. литургију и Богу се помолисмо — рад' иомена оног тужног дана, када је пре три стотине лета свето тело Саве Немањића на Врачару огњем изгорело. За крст часни гинули су Срби, вера им била са именом срасла; православље беше просветно огњиште српско, црква стожер народног опстанка — зато је турска најезда у победоносним походима својим свуд рушила цркве и олтаре, палила манастире и свештенство срнско прогањала, јер је увидела, да тек на рушевинама светих богомоља може створити мирну и покорну рају. И зато је свиреии Синан паша учинио оно грозно дело на Врачару украј Београда, јер мишљаше: кад пенео светитеља Саве ветар разнесе, иеће имати Срби одкуда црнети утехе и клонуће у њих вера православна. . . Ал' се Синан нреварио љуто! Ветар је разнео пеп'о светитељски, али га разнео по свим крајевима српским — и где год је иала мрва од пепела, ту се стварао Дивот у целини те купио православне Србе у једну верску и просветну заједницу, која данае еложно, громогласно поје: „Ускликнимо љубављу светитељу Сави!" И у томе лежи значај и величина данашњега дана; тужан је то дан, један од нај-