Srpski sion

С тр . 310.

Б р . 20.

штеник није назио и тако се увукло неправославље у правоелавну цркву, највише немаром нашим. Био сам у једној нашој цркви и видио сам чудо. Дрква је стара и опала, по зидовима и своду насликани су знаци обиљежја западне римске цркве. Свештеник се није разумјевао, прота такође, а насљедници њихови не хају за то, и тако та нагрда у православној цркви и данас стоји. Куће наше пуне су неправославних икона, а наши су књижари скупи да те Бог сачува, а к томе није ни код њих оно, што би требало да јест. Како стојимо с црквеним ушварима? Чивути и Швабе дају исте јефтино, а наше су цркве сиромашне, пак су принуђене такове куповати. Колико се пута нађу одежде но непрописаној форми; колико се пута опази путир а још чешће дискос по римском пропису! Дискос нравославне цркве није исто, што и римска иашена. Натена је за њихову хостију удешена, а у дискоса мора бити широка удубина тањирића, да се може агнец на своје мјесто а око њега друге честице поставити но реду своме. Видио сам наручаба а наручивао сам и сам од наших књижара и трговаца; но ту је само скушве, а ништа боље, јер и они наР)' Ч УЈУ °Д оних трговаца са занада, одакле бих и сам наручити могао уз јефтину цијену. Консисторија пакрачка морала је једном забранити својим прквама наручбе чинити код једне наше познате радње од те струке у Н. С.,јер су јој ствари биле иосве западног кроја и соја. Ето, дотле смо дотерали. Па шта сада да, радимо? Почело се нешто радити на томе пољу; имадемо већ „Сриску манасширску штамчарију". — Не би ли могли имати и „Срмску манасширску радионицу црквених ушвари, икона и свијеКа" у коме од наших манастира, одакле би требале све цркве наше, потребе своје да подмирују? Ту бисмо тада за мање новаца долазили до бољих ствари, које би барем одговарале ирописима цркве. Рећи ће

можда који брат: све наваљујете на манастире и монахе! Погледајмо: грчке, светогорске, руске а и бугарске манастире, пак ћемо махом опазити, да се у њима води обрт црквених потреба и то с особитим уснехом, те се њеки само тиме издржавају. Зашто неби то и код нас могло бити, особито тамо, гђе су други приходи манастирски слаби. У почетку би се могла само продаваоница отворити и од наших ваљаних обртника ствари наручивати а над радњом контролу водити. Видио сам у једнога сарајевског кујунџије врло лијепих кандила, кадијоница па и крстова красно израђених. Неке су ствари од сребра, неке од бакра, па посребрене, а много јефтиније од ових, што их ми купујемо у Бечу и Пешти. Све ове радње носе на себи православни тип, а солидније су рађене и од солиднијег материјала који се даде, ако се уиотребом поквари, лако и поправити, а не као оне од новог сребра, алпаке и др. Српкиње су биле добре везиље, а и данас се њихове ручне радње на сваком мјесту похваљују; неби ли оне могле љепше, а под надзором и иравилније, весги за своје српске цркве и свештенике црквена одјејанија, па и јефтиније од страних фабричких раденица, те би наш новац остао код нас? Да, али што је страно па скупо, то је добро, ма и не одговарало цијели! Кад би био такав завод, који би израђивао или нод надзором израђивати дао јефтине иконе, могао би сваки свештеник наручивати и препоручивати иконе тог завода својим парохијанима, те неби наше српске куће биле пуне којекакових, да управо речем нагрда светитељских образа, већином израђених по неправославном типу. Што немамо, можемо још имати. У ово последње доба кренули смо у напријед, на боље. Заслуга је то ТБегове Светости, Патријарха нашег Георгија, који је тај напредак и покренуо, који је већ много што шта исправио, ма то баш свакоме право и не било. Надамо се и у овоме погледу, да ће нам св. Патријарх помоћи, јер он је једини кадар то учинити — на корист цркве и народа. Јеромонах Доситеј.