Srpski sion

В р. 2.

„СРИСКИ СИОН."

С тр. 1&.

Зар тако ваља децо, која овако без срца иоступате са родитељима својим? Зар се тако љуби рука, која вас је одљулала ; зар се тако изјавл>ује признање мајци својој — која је и најслађи сан прекидала јг по сву ноћ над колевком бдила да јој чедо у колевци — слатко одпочине? И какав је Божић оном оцу или оној матери, који га овако болним и рањеним срцем — дочекаше? каква им је чесница божићња — коју они треба да ломе данас? Иомислите децо па душу, помислите на вечну правду, па вечпу силу деснице Божије и тргните се за времена, који сте год загазили у грдно безакоње ово — и сперите са душе велики грех овај. Окрените се синовњим срцем родитељима својим и утрите им сузу горку. сузу крваву; измолите у њих опроштаја и заверите се и закуните се, да Бога ради и среће ваше ради никад више нећете ни самим погледом вређати старије своје. Тако само раскравиће се и повим животом освежити слеђена и растужеиа душа у родитеља ваших. а и вагае ће срце набујати милином душевпом, што сте новратили срце родитељско себи и што ће одсад место терета и туге, радост и задовољство обасинати — Богом благословени дом наш. Са овог места јога ћу да вас све без разлике — Архипастирском иоуком својом иоучим и да вас упутим. да свом дугаом обгрлите: мир, љубав и слогу међу собом, јер је жива мука ироводгти дане у неслози, протернвању и раздбру вечном. И сиротовање и боловање, све се то пекако нрекужи и преболе, па настану иза тога ведрији дапи, али вечита трзавица и немир душевни цепају пам срце на кончиће, те место да дане кратког живота овог проводимо у слози и љубави братској, ми их троптимо у пакости. злоби и освети један према другом. . . У клици сатирите — колИко вам год лежи у снази — иеслогу црну и нескидајте очију са крваве гробнице косовске — у К0 ЈУ ,је крв утонула срнска крупа, српска слава нагаа — све са сумњичења, иодвале. зависти и неслоге клете.

И доклеће се већ и милити коме, да сеје раздор међу браћом. да их отуђује и разрађа, место да се и у ведрим н у суморннм данима наслањамо један на другога ! Велика. и дубока је то раиа на телу народа нашег која се још и данас разједа и трује нам како ошлти народни тако и друштвеии живот. Па да ли умнији и виђенији синовп народа нашег помишљате иа судбоносну ову рану нашу ? И да л је мајка родила јунака. да раскине ланце од неслоге — што су раздором опасали и осветом постезали сриеки иарод наш ? Смртан човек, па ма он донекле умом и крилат био — није кадар да исчуна корен, да смрви заметак љутој зарази овој — која се већ у крв упила и која је већ и у кости народа улегла. На зар нема лека ни на небу ни на земљи овој големој, овој смртоиосној бољетици нашој ? Има лека, лека стародавна — На светлим листовима вечне књиге светог Еванћелија, јасним словима је исписан а устима Спаситеља изречен лек — овог садржаја: „Љубите ближње своје као себе саме. Што не желите да други вама Шне, не чините ни ви другима. — Благо онима који мир граде, јер &е се синови Вожији назвати. Све гато хо&ете да чине вама други. чините и ви њима." Па има ли икога на свету, ко би порећи могао, да у овим речима не лежи најсветија правда и правичност, не лежи једини услов иоштеном и достојном животу на земљи овој ? Нема тога, који би науку ову оборити, истину ову порећи могао; иа крај свег тога као да ове речи не пријањају данас за свачију душу — ма да су те речи запечачене и крвљу оиога, који их је изрекао. Или се ваЛ)Да ко осећа позванијим и од самог Христа, да усрећи род свој, да усрећи сво људство на земљи ? Наобмањујмо се. — Кратке су силе људске. — Видимо да људски ум ие досиже до оних тајанствених висина. на којима се решавају питања о определењу човечанства