Srpski sion

Стр. бб.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. 0 ев. Сави. Од год до год олавесрнска црква и сригка школа светитеља и просветитеља Саву, сина основаоца уједињене сриске државе средњнх векова, а оца старе нам књижевносгп, и самога основаоца автокефадне цркве срснке, којој је за живота поелужио као први архиеиископ, а но смрти она њему с гужп и „поје ,л( турђију оног света, као и овога" — како то леио и наивно рече народнп п вач. Насладившл се духовне пиће, ненаслушане хвале Богу н његовом угоднику у молитвеном дому оном, мало и велико хити по том у ову кућу од науке, да по свештеним и из наших световних усга чује што одавно зна, али је свакоме вазда мило кад год се казује, — живот и трудове Савине овде на земљи, док се још није био удостојио венца небеснога. Срећни су слушати то данас и говорити Србп сви и свуда. но ми у Карловцима канда смо и срећнији, у Карловцима, столици српске патријаршије, којој је Сава ударио ирве темеље, и где по онако велелепном богослужењу можемо, од неколико година, да дочекамо у овако велелепној дворници нашу дичну публпку, којој очеви и синови, рекао бих да, су надметали у родољубљу и ножртвовању, кад су, опет у духу Савином, оснивали и подизали ову гимназију и палату, школу најстарију у Српству свога рода, и матер свпју сличних завода, да се у њој потхрањује народни нодмладак, његово надање. Ови моменти, ако би се нешто јаче истакли, подобни би били дати нашој слави јединствени вид; ја се задовољавам, да их само наговестим. — Будући дакле у свезп са псторијом натријарашког достојанства као народне установе, историја Савина је у свези п са историјом народном, и вал,а све троје, макар у најкраћим потезима, изложити напоредо. Тако ]>е се онда најбоље показати његов значај, јер се. као и свачему, значај Савпна рада огледа на.ј јасније у његовој историјп, нарочито кад ее схвати и представи с мало општијег гледишта. Најпосле, у другом делу свога говора, ја ћу принети нешто, за које такоЈјер судим, да му неће бити страно, оцену једне од оних идеја, којима су св Сава и сриски архијереји стално служили и служили се, — у колико ми то допушта време, што ми је на расположењу.

Године 1169. од кад му датира и влада, роди се великоме жуиану Стевану Немањи мезимац син Раско у Рашкој, колевци старе српске самосталности. који кад дорасле до своје 15. године даде му отац, по тадашњем обичају грчког и српског двора, део земље, зар да се учи управљати, јер на њему. вели се, бејаше наменио оставити након себе велико жупанство. Али се Раско слабо отимаше за господетво и власт, већ радије иђаше у цркву и читаше свете књиге, као да се спремаше за друго, а не за војника и државника. И збиља не за дуго по том, чим улучи прилику, оде тајно од родитеља са неким калуђерима светогорцима (међу њима један Рус) на Атон, одакле га не мога нико и ништа вшне вратити дома. Онамо му, Раску, ил' у раси калуђерској Сави, истом омили тихи манастирски, не, пустињички живот, и ЈЈ1ко му постадоше узори они, што слановаху по иећинама и безданима, нроводећи у посту и молитви, не марећи за светске потребе, да би могли само, тако гледа'ући Христа, душама својим места ухватити. „Њихови нодвизи привлачили су га необичном снагом," — не мали знак великога срца Савинога, које тако, надприродно, презираше земаљску славу при небесној, која му се призираше. Слично у овоме светоме живљењу вецбаше се за младости своје, који је за толико ближи нама, у манастиру Хопову, и наш Доситије, исто, по томе, као Сава старе, иокретач новпје књижевности српске, а далеко, на истоку, пре 2500 год. Буда. и он царев син, и он у раноме добу такођер беше оставио најсјајнији положај и иресго оца свога, а доцније основа религију, што је данас исповедају 500 милиона верних. Какво је било друштвено и морално сгање у Србији онога времена, у које се јавио Сава. — о томе као и о многоме другом ми немамо правлх података, но по аналогији, овоме по превасходству историчном методу, из ониса у каквим се иначе околностима рађа.ју таки духови, можемо добро закључивати и за једно и за друго у нашем случају. Говорећи какве прилике .воде таком самоодрицању, један стран ауктор вели: „Ако помислимо на утецај, какав околности времепа — век грубог и простог сујеверја — имају иа великн дух и орпгинални ум, дубоку моралну и религиозну природу, оваке појаве самоодрицања није тешко растумачити. За једну таку природу, мисаону. у