Srpski sion

Б р . 10.

„СРПС КИ СИОН ."

С тр . 153.

јер је испитивање тијех разлога кадро сачувати нас од погрјешака. Зато не би било ии паметно, кад не би бар који часак благословенога овога времена великопоснога и на то употребили. Надокнадимо дакле, браћо. оно што задњи пут но краткоћи времена не доспједосмо учинити, а Бог пека благослови! Са све четири стране поричу се међу нама тражбине Цркве наше. С једне стране Назарени, који се тобоже у име еваиђеоске науке разиђоше с Н>оме, с друге они који се ради угледа и светиње свјетске науке са. Црквом разилазе, с треће они који на језику Цркву узносе, али за оно што Она иште неће да чују нити за подмирење ТБезиних тражбина хоће да знају, с четврте пак они који нити се с Њоме свађају нити је слушају, ])авнодушно као да је и нема спрам Н>е се понашају, — са све четири стране вријеђа се Она. Жного је неаријатеља Њезиних, многн усшају на Њу (Псал. 3, 1), сила их је који је ненавиде и тсојп јој зло за добро враКају (Псал. 37. 20. 21) Па да иас њихова и њихових разлога множина не смете, подијелићемо ово саслушавање и испит овај наш и на часове других недјеља, а даиас да се позабавимо само са онијем што се Назарена тиче. Назарени, црна жалости наша! Назарени, љута рано наша! Но вас ие има овдје, бадава је и наше нарицање, ви га не чујете. Нема их да виде сузе Мајке своје, па да им се срце ражали и да је утјеше. Па шта онда говорим, кад их нема да слушају? Говорим вама који слушате, говорим зато да са мном заједно измјерите постуцање њихово, говорим зато што знам, да вам појав њихов дајемислити, говорим зато да се чувате њихова примјера, да пе отпаднете. Вашто се они одмећу од светосавске Цркве своје, зашто раскидају са браћом, зашто вријеђају Цркву Христову? Ево зашто. Поглавито зато, игго у друштву нашем виде да има људи свакојаких, саможивих, среброљубаца, поноситих, ненраведних, нељубавних, опадача, неуздржљиваца, блудника, пијаница . . . све како велики св. Павао у посланицама сво-

јим (II Тимот. 3, 2. 3. 4. Рим. 1, 28. 30. 31) спомиње, па с тога они не могу да остану у друштву с нама, јер они нијесу такви, или бар неће да буду такви. Је ли им овај разлог истинит? Јесте. У друштву нашем има свакојака зла Да је апостол још црње какво зло споменуо, ваљда би и тога било мећу нама. Али да. ли то оправдава поједине између иас. да због тога окрећемо леђа Цркви? То је главно нитање, на које треба одговорити. Још у прастара времена живота патпе Цркве било је у њој чланова, који су хтјели да поставе правилом, да грјешан човјек не може бити члан Цркве Христове. Али она Црква, која је вазда свјесна ријечи Божје, да нема човјека који не гријегаи (Ш Цар. 8, 46) и да нема човјека праведна на земљи (Еклез, 7, 20), нити да ико може реЛи. да је чисш од гријеха (Приче Солом. 20, 9), — та Црква није могла одобрити намјеру њихову. Она је није ни смјела одобрити, када је добро знала, да је Њезин Осповатељ баш ради грјешника и дошао на земљу (Мар. 9. 13) и да се Оп сматрао лијечником баш оиијех који су болесни (Мат 9, 12), на да 1е своје љекарије, благодат Духа светога, Њој и повјерио зато да лијечи оне који су болесни. или се поболе заблудивши с правога пута. Она није дакле одобрила намјере престрогих тих својих чланова, а наши Назарени ево сад опет раздиру тнјело Њезино због тога што у РБој има неваљалих чланова! Но опи можда ие знају за оно што је било, па из тога да се поуче, зато ваљда и позлеђују старе ране, које су давно.већ зарасле. Али шта. ће они рећи, ако би им ко рекао: ја пе видим душу вашу и у срце ваше не могу да загледам, ио ипак ми се чини да ви претјерујете кад велите, да ви нијесте грјешни. Ако је ријеч Божја истинита, онда не може бити истинито њихово држање о себи, ца су они добри. Особито је био мио срцу Христовом велики Апос/гол љубави, св. Јован богослов, иа ои вели и за се и за нас: ако речемо да гријеха немамо, варамо себе и истине нема у нама (I Јован 1, 8).