Srpski sion

Б р . 13

„СРПС.КИ СИОН. а

С тр . 213.

Додатак 13. бр. „Српског Сиона" за 1896.

њој се учиеи као да је из Гробнице неко посматра. Како је леђима била окренута Гробу, она се обазре ндашљиво, да се увери има јји кога унутра. Обазре се — и врисну. На расклопљеним вратима гробовске таме угледа она вити стас у снежноме Хитону, са лицем девичанске леноте. Са рамена ове цојаве, ншрила су се расклопљена, бела крила, огромне величине, па су захватала и покривала целу стеиу, у којој је Гробница. Цела нојава и њезина крила, била су тако нрозрачиа, да се кроза њих, као кроз беличасту маглицу могло нрозирати у нутра. Крила ове појаве исчезавала су у немој, још мрачној бескоиачности. У дну саме Гробнице, које се, кроз нрозрачни стас, јасно видело, угледа она нуно магличастих, прозрачних главица. са склопљеним крилима, а необичио свет лим очима, које сијаху чудном светлошћу, што је чисто налцла Као иодкошепи клас срушила се Магдалипа на земљу. Необичпи шум и брујање, ночеше се разлегати у њезиној глави и силна тама обузе јој вид. Као у некоме заносу, лежала је опа, у нрашини, пе знајући ништа за себе. А када се шум и тама разиђоше номало, она плашљиво подиже главу и погледа у Гробнипу. „Жено! што плачеш-? — чу се из Гробнице Она иста појава, од које се мало час препала стајала је на гробовскоме отвору и питала. Звучан и иежаи глас утоли јој страву, и она одговори, јецајући: „Узеше Господа мога, и незнам где Га метнуше " — Обазри се за собом! — одговори јој иста појава. Она се обазре. За њезиним леђима стајао је Човек, у белој одори. Лице његово било је бледо и бело као снег. „ ТТТ то плачеш, жепо? и кога тражиш?' 1 — запита је Човек, у белој одори. — Госнодару! — одговори Магдалина, оборивши очи к земљи — ако си Га ти узео, кажи ми где си Га метнуо, и ја ћу Га узети, ---

„Марија!" — Гавуни! — врисну Магдалина, када нодиже очи лицу Човека. Пред њоме је стајао главом сам Исус. Како је припала коленима, тако је, јецајући од изиенадне радости, пружила руке, да загрли ноге Учитељеве. „Не дотичи се Мене, јер се још не вратих Оцу Своме ; него иди к' браћи Мојој и кажи им: враћам се Оцу Своме и Оцу вашем, к Богу Своме и Богу вашем.'' — Хоћу, Гавуни ! — одговори Магдалипа и нојми очима, да још једном погледа у лице Учитељево. Али Учитеља више не беше. Она се брзо окрете Гробноме отвору, али ни тамо не угледа више никога. * Јасно руменило прозрачно и провидно, обузело је источну страну Неба, и блештећа светлост руменога Супца, које се, као ватрено коло помаљаше на далекоме Истоку, осу се и прели тамне врхове кедрових шума, на Маслииовој Гори. То весело руменило, у коме се купаше Небо и Земља, разли се у души девојке, и оиа, као срна, са камена на камен, окачући, улете у Јерусалим, машући убрусом ваекрслога, и вичући: „Хрисгос васкресе ! Христос васкресе!" (Свршиће се).

Ускршња проповед, Ђуре Страјића, свегатеника сентомашког. „ОовершшшгА!" — Довршено је посланство и деловање Исусово на земљи; протекоше три године учења и рада, листови се еванђелски исиисаше и постадоше станац-кашен, на коме се подиже црква Христова. Па како се растаде са људима Онај, ког нам доведе звезда витлејемска? Међу своје дође, ал' га они душмански исиратише. Он их круниса људским достојанством, а они њега венцем трновим; он их напајаше љубављу божанском — они њега жучи и сирћетом; дав'о им је срце из недара а они му ребра прободоше; раширио је руке да загрли цео свет, — а они те руке на крст приковаше!