Srpski sion

О тр . 310.

В р . 19.

земљи нашљеднпка Хриетовог и извор еваке благодати !" Послаиица ова патријаршеска примљена је од свега правоелавпога свијета са онаквнм благоговјењем, какво она заслужује по духу, којим је она нанисана и по узвпшенпм светим мислима које она у ееби садржи, а и као њежни глас брижне матере, свете р.асељенске Цариградске натријаршије, од које је већнна данашњега православнога свијета Христову вјеру нрнмнла, а посебно ми нравославни Словени, и која (света патријаршија) тако матерински се стара о очувању свете вјере у свему недирнуте, непоремећене, неповријеђене и о томе, да се чеда њена не лише онога блага, које им та вјера обилато иружа. Али колико можемо да утјешени будемо, што се мати црква, Цариградска натријаршија, тако брине за нашу свету вјеру, и колико то мора да храбри нас православне. да у данашњим тешким искушењима духом не клонемо, толико с друге стране жалост нас мора обухватити кад видимо, да се код нас, у нашој Далмацији, у мањем догађа оно исто, што нам натријаршеска посланица сномпње да се почело на Истоку средством оних „ варљивих посланика " догађатп. и што је непосредним поводом било да се иста патр. посланица изда. На уннју са Римом почело се недозвољеним средствима радити па Пстоку; на унију се таким истим средствима почело данас радити и код нас, у нашој Далмацији. Нама, Иравославним Далматинским Србима, као да је суђенс, да Сваки час ирезамо за вјеру своју п да смо у непрестаннм искушењима за њу. Чим унијатска напаст ма гдје главу иомоли правоелавни Далматинац већ мора одма.х да је на опрезу, јер рапије или касније напаст ће се она и њега дотакнути! И у старија времена иравославни Далматинци били су изложени искушен.има за вјеру своју, алп нанасници пијесу тада доста моћпи били да савладају вјерску свијес-т наших отаца., који, ма и ноелије тешке борбе, остадоше ипак побједиоци и сачуваше неповријеђеном вјеру г своју. Од друге десетине овога (XIX) вијека иочињу нова некушења за њих, и то много тежа од пређашњих. Нрије се грубом силом нападало на вјеру и цркву православну г у Далмацији, те је ту силу сличпом силом могуће било и савладати. Али послије почела се лукава, а на изгледу блага средстка употребљаватн, да се православни Далматинци

одбију од вјере и цркве своје. Прије се просто радило на томе, г ца наши стари нрнме римску вјеру и да се одрекну вјере православне, као гито је то било под Млетачком републиком; послије, кад се впдјело да то не иде, и да православни Далматинац не -ће никако да остави вјеру своју н црквене своје обичаје, тада почеше пријеваром е њим да поступају. Почеше му доказивати да он може слободно држати црквене обичаје евоје, е.амо нека призна папу; другим ријечима, нијесу више настојали, да нрими просто римску вјеру, него да се шупијати. Овако су почели радити од 1818. године, — и овако на жалост раде и данас, а на несрећу велику земље ове биједне. Шта су радили и како су иостунали оне (1818.) и слиједећих година, позпато је данае свима. Нашли су у Далмацији владику, који је за новац готов био продатн православну вјеру. | Дадоше му пеколике хиљаде Форината и купише га, те кроз њега почеше извађати црпп посао свој. Дозваше из Галиције неколико унијатских попова, пустшпе да им тамо негдје на страни браде нарасту, да изгледају као православни свепггеници, па ти иопови имали су да одбпју православни народ Далматински од своје вјере и да га иоунијате. Биједни народ није у ночетку разумјевао лукавство, којим су с њнм поступали, а пије могао ни да помисли, да ће га владика његов навести, да се одмеће од цркве своје. Послије се тек народ оевијестио и разу г мио, шта хоће да раде од њега и цркве његове — и народном огорчењу дали су г израза православни Шибенички Срби добро позпатим чнном. Прекинуше напасницп тада црни свој посао, јер су видјели да са народном светињом није се шалити. Оставише православие Далматинце па миру за неколико година, — све до 1832. годиие. Те им се године_ пружила згода да нечисти поеао опет отпочну. Хтјели су да освете онај чин, који им је први пут осујетио иокушај унијаћења. — и успјеше. Уједпњеним силама сложило се све противу православне цркве у Далмацијп, особито у Петровом пољу п Врличкој крајини. Мнто, нријевара, пријетње, тамнпце све је употреб.Ђавано бпло да се одбије нравославпи народ од вјере своје и да се ноуннјатп. Свијест православнпх Далматинаца оппрала се напасти свом снагом 'својом, али грубој с.или није могла инак да са свијем одолп, — и за двнје три године доста се велики број њих