Srpski sion

С тр . 634.

„СРПСКИ

СИОН."

Бр 38.

светском влашћу, римска је курија у почетку 1874. год. допуслила ирема њему такав учин, који је узоунио сву заиадно-јевропску штампу. У ночетку те годинеједне ултрамонске новине (Државне новпне) пустиле су извештај о поквареном животу старокатоличког енискона. Да докажу то новине су се позивале на некаквог доктора Хартмана, који је као бајаги лечио старокатоличког епископа од „такове" болегти. ЈГако се могло разумети, куда су нишаниле новине. Такав иоступак од стране римске курије иревазишао је већ све границе стрпљења. Старокатолички епискои бојећи се, да његово ћугање може бити нримљено у онћини као признање своје грешности, решио се да стуни на браник своје репугације и нодигне тужбу против уредника „Државних новина" Еманга (бившег цииелара) н нисца чланка Хауптмана, На суду се открила сва нискост нредузете хајке иа епископа и уредник новпна буде осуђен на иетомесечни затвор, а иисац чланка на новчану казну од 800 талира. Тпме се и заврши процес старокатоличког еиискоиа са ултрамонтанским листом. Курија је дакако дошла до оних резултата, за којима је и ишла: име првог човека старокатоличке опћине у току неколико недеља није силазило са страница ситничарске западно-јевропске штамие. У таковим приликама је имао Рајнкенс да обавља своју тешку службу. Оча је заиота била тешка, Главна тешкоћа при том, по нашем мишљењу, налазила се у углављивању нормалних одношаја са светском влашЉу. Ствар је у томе, што су многп државници у Немачкој гледали на Старокатолике и специјално на њихова Епископа, као на јецно оруђе за борбу с куријом, пошто су баш у седамдесетим годинама поникле преиирке с њом. Старокатолички епископ је на тај начин био у опасности, да при углав.Ђивању својих одношаја са светском влашћу падне нод силан утецај последње и тиме ностане послушно оруђе њезино. Рајнкенс је, благодарећи своме чврстом, и ако мирољубивом карактеру, срећно изашао из те опасности. Добивши од стране управе пруске, баденске и хенске нризнање у своме епископском достојанству н новчане подпоре за своје издржавање, он је тим не мање срећно сачувао и своју автономију и унутрашњу — црквену автономију своје опћине. Добившп признање свога епископског до-

стојанства од стране светске власти, Рајнкенс је сав свој рад концентрисао на уређивању унутрашњег живота у старокатоличкој опћпни. У том су одношају његове заслуге за последњу врло велике. Уз његово лично суделовање и под његовим руководством је спроведено у живот црквено устројство, израђено за старокатоличку онћину на келском и констанском конгресу. Сва литургичка страна прквеног живота оићине такође се развијала под његовом најближом нажњом: велики део богослужбених књига старокатоличких саставл.ен .је под његовим непосредним руководством; доста је учинио и за школске ствари у старокатоличкој оићини, а особито, разуме се, за религијозно богословске. Он је, најпосле, био веома активан члан на међународним конгресима, које које су сазивали Старокатолици у свреи зближења своје опћине с другим вероисповедним опћинама и црквама Будући, на тај начин, знаменит практички радник за своју опћину, Рајнкенс је заузимао доста виђено место међу својом браћом и као богослов. Сви његови књижевни радови, са изузетком мало њих, који иду у рани перијод његова професорства, 1 ) носе на себи, као и сва ирактична страна његона рада, печат бурног живота. Већина њих је н. пр. посвећена разради животног питања за Сгарокатолике, — иитање о папској непогрешивости. Таки су н. пр : Васеленски епискоиат у одношају ирема откривењу после Георгија I. и Пија IX (Вег ГшуегбаИнбсћоМ 1ш Уегћа1111188 2111' ОвепћаГПП^ Пасћ 6ге§01- I. 1111(1 Р](18 XI. 1871), Предање старе цркве и савремена папска неиогрешивост (Тгас1Шо118ге&е1 с1ег аНеп КЈгсће шк1 сИе шо<1егпе рарвШсће ТЈпГећЊагкеК;. 1871.), Револуција и црква (Кеуо1иНоп ипс1 Кп-сће.) Опћи закључак, какав чини Рајкенс у тим делима, своди се на то, да паиска непогрешивост нема за себе никаква основа ни у св. Писму, ни у св. предавању. У последњем од сиоменутих дела, осим тога, се веома разложито раскрива мисао, да се догмат о паиској непогрешивости са својим свеопћим карактером јавља као опасан за државни живот. ! ) Такова су његова иснитивања ио патрологији: 1) НПагш8 уоп РоШег«. Ејпе Мопо^гарМе уоп Јозерћ НићеИ Кајпкепз. 8сћа^ћаизеп. 1864; 2) 1)е С1егаеп1;е ргеЗ 1)у1его А1ехапс1г11)о: ћоттпе, 8СГ1р (;оге, рћ11о8орћо. 1ћео1о^о. 1851.