Srpski sion

бр. 10-

тмша покрећу (у IX — XI. в.) ватрени снорови ради обреда (о свакидањем посту, о четрдесетници, о браку и безбрачју свештенства, о квасном и иресном хлебу), којима се каткад нридаје неистинити значај у ствари раздељења цркава, узрок тим споровима треба тражити не тодико у иривезаности самим обредима, мртвој буквп, колико у опћем карактеру свих одношаја, који су се у то време утврдили између Грка и Римљана. Тада се већ јасно показала разлика тежњи и интереса две велике половиие хришћанског света. Дух римске цркве, који се показао у грамжењу папа за апсолутним господством у цркви, и догматичка повотарија Шшдие, противречили су васељенској истиии и одбили од себе цркву источну, која је остала верна васел>еиском предању. Обредне разлике су биле тек изговор, да би се изказало непријатељство, које је вековима кипело. Само се тим иенријатељством могу довољно разјаснити они докази, којима се свака страна служила, да докаже искључиву правилност и превасходство своје обредне практике. Ако је збиља иетолеранција према обредним разликама имала овде удела, то је било баш од стране римске цркве, која је уопће проникнута духом господства и насиља и која је још и раније исказивала такову нетолеранцију (Виктор, СтсФан), али особито касније — већ после раздељења цркава — према свима црквама, које беху нод њеном јурисдикцијом. Код Грка је реч „азимит" обележавала већ доста утврђепу представу о Латинима, као и онима, који су у многоме одстунили од чистоте Православља и који су непријатељи свему грчком. Источна црква је свагда била и до сада је остала вериа чуварица духа старе цркве, те сгога и допушта слободу обреда, само ако се очува догматично једипство. Ма да се у источној цркви — још до одел>ења западне цркве од источне — богослужбени чун образовао и ујединио у опћим цртама, али је у појединостима свагда било измена и разлика. У њој су упоредо постојала два основна типа бого'- 'ужоепог строја одређена јерусалимским и студитским уставом (у XIV — ХУ. в. је

С тр . 151.

први био истиснут последњим), који су се уопће разликовали међу собом у томе, што је у јерусалимском уставу преоблађивала великолепност, дужипа богослужења, певање, а у студитском — иростога и строгост, краткоћа, читање. Обредност грчке цркве, пролазећи другим црквама, које од ње имају свој почетак, мењала се према месним нотребама. Тако је било н. пр. у славенским црквама, у које иде и наша српска. И ако су св. браћа Кирил и Методије превели грчко богослужење на словенски језик, ипак се оно мењало, исправљало и ионуњавало према карактеру и животу српског народа. Само да споменемо службе Србима Свецима, које у главпом носе српски карактер. Слично је било и у руској цркви. До патријарха Никона је било доста обреда (и сад их се држе старообредциЈ, који су се разликовали од обреда грчке и других православних цркава, али то нимало није нарушавало јединство грчке и римске цркве. Гледиште источпе цркве на обредне разлике јасно је и одређено исказано у посланици цариградског патријарха Пајсија, писаној патријарху Никону поводом исправљања богослужбених књига: „Ми имадемо заповест апостолску клонити се само јерегика, по првој и другој поуци, као изопачених (Тит. 3, 11), исто тако и расклоника, који, и ако изгледа, да се слажу с православнима у главним догматима, инак имају своје иосебно учење, туђе опћем веровању цркве. Али ако се догоди, да се која му драго црква одликује од друге у неким уставима, не неопходним и ие битним у вери, т. ј. који се не тичу главиих чланова вере, него ствари од маленог значаја, као што је: време свршавања литургије. или којим ирстима да благосиља свештеник и сличпо, то не чини никакве деобе међу вернима, само кад се неиреложно очувала једиа и иста вера. Није наша црква од почетка примила цео тај устав „чинопосл-кдоканЈА ', какав данас има, него мало по мало. . . Пре су, као што говори св. ЕниФаније Кипарски, читали у цркви једанаест нсалмова, а онда више, и имали разне степене поста. и једења меса. . .

„СРПСКИ СИОН."

%