Srpski sion

( тр 172

„СРПСКИ СИОН".

бр. 11

чунају своје западпе обреде; православни богослови баш говоре у томе правцу (нротопрезвитер И Јаиишев, Осињин, Кирјејев и др.) Источио нравославна цркна је директиа пријемница старе цркве, која је, услед историјских незгода, изгубила не мало својих огранака Усред религијозиих колебања и лутања она је једина у свој чистоти сачувала васељенско предање и пепоколебљиво стоји, као „столпх и оутверждеше истинк|". При таком свом карактеру она мора бити крајеугаони камен сједињења цркава И опа пру;ка братску руку љубави и измирења оним црквама, које су отпале од ње, ие дотичући се њихових спољашњих обредних особина — човечанског, нацијоналног постанка. А како стоје према томе нитању сједињења опе цркве, које су скренуле с правог пута, како гледају на значај обреда? Источие цркве, које су се услед јадних историјских прилика оделиле од грчко-источне православне цркве (јермеиска, коптска, абисинска и др.) очигледпо теже сједињењу, али се не одричу својих нацијо нал н о - и сто риј ских о со би на. Рим, отргнувши се од црквене зајед нице услед духу васељенске цркве противне тежње папа за апсолутпим госнодством, брзо је ношао по том клизавом стрмом путу и сада је дошао још до веће немогућности опћења с православним истоком. Силош папског апсолутизма Рим захтева не јединства с њим, него покорност у свему: како у вУроучењу, којим располанче папа но својој увиђавпости, тако и у обреду. Што се тиче иоследњег, он ие признаје појединим црквама право слободног, нацијоналпог саморазвитка „Рим је —смрт нацијоналним црквама," с нравом опажа један Старокатолик. Дакле, сједињењу Рима с православном црквом стоје на путу не само његове догматичке новотарије, него п п,егова нетолеранција ирема обредним разликама других цркава, која се коси с њиховим закоиитим нацијопалиим интересима, — и дакле оно се може остварити тек онда, кад се уклоне те препреке или — боље рећи ;— кад се уклони опћи и једипи узрок њихов — иапски ансолутизам.

На срећу у иедрима ])имске цркве се нашло људи, који су схватили погрешку паиства, кад је оно учврстило све своје злоунотребе проглашеЊем догмата папске. непогрешивости (у 70. год. овога века), и који су одбацили те злоупотребе, ие падајући у другу крајност (као протестанти XVI. века.1 Носгавивши себи за девизу иравило Викентија Лиринског: држаћемо се тога, тнто се призпавало од свију, свагда и свуда, јер то је истинито и одиста ка толичко, они су,сасвим природно и логично, унравпли свој поглед иа исток и у њему траже потпоре и опћења с њим. Али они не ће, да се слију с којом му драго од источпих цркава, изгубивши све своје нацијоналне особиие; опи наиме теже, да васпоставе старо Православље у западној цркви очистивши га од папских накарада, и у таковом виду ноставити је у заједницу с источним црквама, као еамостални део васељенске нркве. На земљишту старе нераздел>ене пркве ти „Старокатолици" очистили су догматичко учење од незаконитих папских прирастака и тим самим га привели у сугласност с вероучењем источне цркве; али држећи се истот земљишта нераздељене цркве они заступају своје нацнјонално обредпе особине, које се не тичу суштине вере мада и не претендују, као оно крајие паписте, на њихо.ву искључиву иравилност и господство у читавој цркви. „Јединство се пе може састојати у једноличности; иацијоналне особине се морају сачувати. Ни запад пи исток пе смеју захтевати прост прелаз к себи. Ми желимо, да наша црква буде црква нацијоналпа, што се потпуно слаже с иачелима старих источних цркава, да су цркве надијоналне". Ето то је гледиште Старокатолика иа нитање, које расправљамо, и оно је гтотпуно сагласио с православиим. Они не сматрају снољашњу разлику међу истоком и западом за пренреку њиховом сједињењу, тим пре, што такова разлика ностоји и међу самим старокатоличким општинама различних западних држава (Немачке, Холандије, Швајцарске). ТТТто се тиче појединости, резултати старокатоличког иокрета, како су се опи