Srpski sion

Бр. 1б.

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. Ш.

треба љубити и своје непријатеље и док паука не буде научила човека, како може бити сретан и блажен и док ие буде показала човеку пут у небо, дотле наука 1>еће браћо својим ветром пољуљати нашу веру у једнога Бога, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега што видимо и не видпмо; дотле нам неће сваки ветрић науке својом нрашином замутити ока да не видимо светлост истиие. Али шта ја овде говорим?! Та оно и није наука, која све нориче нгго је даље од . нога, где је ограничени ум заиео. „Права наука не одвраћа од Бога него приводи Богу". Права наука је илод дара Духа светога; права наука са страхопоштовањем признаје Богу Божје. Зато не нлашимо се од науке, не бојмо је се него је свим жаром пригрлимо јер је она посестрима вере. Но кад би неверје или религијозна сумња долазила само од ума, када би неверје или сумња били збиља илод тежње за истином, онда ни но .јада, та рана душе човечје иеби тако онасна била ио живот душе, јер обично у тој болести душе настуиа криза иа или зрелост ума или јак разбор залечи ту рану; као што то и бива ноиајчешће. На пример код младића, који се науком бави са зрелошћу и годинама ишчезава му сумња или неверје с којим је због иезрелости може бити заражен био. Та еио и блажени Августин у младости својој био је заражеи том болешћу душевном: „ Ти знаш — пише он своме иријатељу — да се ми нисмо пи због чега другога жредали тим људима (Манихејцима-) пего зашо, шшо су се ирешварали да су одбацили сшрашан верски авшоришет и да 7?е своје ученике само знањем ириводиши Богу и ослободиши сваке заблуде. Шта ме друго доведе дошле, да се, ирезиру&и религију, коју ми родишељи усадише у срце од најранијег дешињсшва свим жаром иоведем за тим људима него то, што су говорили да Ке нас онде застрашиши иразноверицама и да Ке шражити од нас вере ире него шшо ми будемо уви-ђали разумом; а они никога не шриморавају да верује него ирешресају и развијају ире свега исшину. Како неКе шака обеЛања замамити срце, особишо срце мла-

диЛа жедна истине. младиИа који је и онако са дисиушација у школама извеспих учених људи, иостао охол и брзоилет, а шаки бејах за опда ја, ирезируИи религијозне истине као баиске гашке и гореИи од жеље, да истину коју ми они обе&аваху, откривену и јасну видим и сшечем." Али кад је сумња и неверје плод срца или иокварене воље, тада је то опасна душевна рана. Кад неко не мисли, ие истражује па ипак у гордости својој одбацује истиие вере само зато, што их он не разуме, само за то, што тај бедни човек неће да увиди, да је човечји ум помрачен, кад неће да увиди, да је он и немоћан за решавање таких великих и тешких нитања, као што су Бог човек, живот, душа, бесмртност; кад тај захтева нотпуие јасноће и знање баш у религији а насилно иститкује из себе оне осећаје, које као урођене од детињства у себи носи и осећа — тада заиста таковога смемо по речи Давидовој назвати безумником. Па не само гордост, тај смртни грех да ствара у души слабога човека сумњу у религијозне истине, него и сваки грех, свака страст заслепљује човека и навлачи му на духовне очи конрену да не види светлосг истине. „ Свешлост је за свако око али није свако око за светлост." Јер сваки који зло чини мрзи на видело и не иде к виделу, да не иокарају дела његових јер су зла. А ко исшину чини иде к виделу да се виде дела његова, јер су у Вогу учињепа. (Јов. 3, 20. 21.) Та још сам Платон каже: „Ко се иреда наслади и гњеву имаЛе само смртне мисли. А ко из љубави к истини шежи да мисли о бесмршном и божанском, шај Ле доЛи до бесмршности. II тај Ие сшеКи најве&е блаженсшво, јер је божанско у себи неговао и носио Бога у својој души." ■ А зар ие видите у животу истину Златоустових речи, да је онаква наука какав живот: „ јер да их не мучи сшрах од будуКносши шруде се да се ио шшо ио шо увере да је све лаж шшо учи наша религиЈа." Да, јер вера у религијозне истине захтева веру и вршење моралних истина. Многи неверују, многи се клоне цркве, многи се оглушавају о науку Божју, многи