Srpski sion

С тр . 338.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 22.

ним плановима узрок овој мрачној иојави Дубљи и ваљада најглавнији узрок томе лежи у грешењу противу седме заповести црквене : у ириватној а нездравој и ио млађани дух убитачној лектири. Несмо противниди чисте науке. Шта више сваки прави Хришћанин као поштовалац истине мора се дубоко клања,ти науди у свима њеним гранама и са високом поштом приступати изучавању истина њених. Али ако она долази у очигледан сукоб са вечитим истинама откривења Божјега (као што је сгучај код рационалиста, ендиклопедиста XVIII. века и др.) он ће јој — окренути леђа, или бар наоружати се великом пажњом и опрезношћу. Не бива тако код садање школоване омладине наше. Је ли наш ђак само за час завирио у богату ризницу науке и захватио из ње прегршт нлодова њених, његове везе са црквом, можда и досле слабе, почињу нагло лабавити, да се сасма раскину. Примамљиве ипотезе из философије, заносне доктрине друштвених и природних иаука, па још друге идеје, које су узурпирале своје право на просветни правац а иротиву религије, заносе и опијају његов дух тако, да према уображеној и спољној светлости ових трне истинска и вечна светлост премудрошћу Божјом освештаних истина Св. Писма. Не пада њему ни на ум, да му ваља у пресуђивању истинитости једне или друге доктрине озбиљно и свестрано ироучавати обоје. Он је у првој ватри свога заноса раскрстио са Божјом установом, и не познавши је, а оцушевљено се ухватио у коло непријатеља њених, који су са привременим оружјем пролазних и ироменљивих ипотеза заузели позицију противу ње. Но то би се дало којекако и психолошки растумачити. Младићев дух пун заноса, полета и идејала не да се олако задовољити оним, што ту чуварица у једпни тумач откривене речи Божје, св. црква, као готове и непроменљиве истине нружа. Он би хтео да дозна много више, он би — о клета слабости људска, узрочниче зала и невоља земних! да окуси мало и од забрањена плода. Оне изанђале а никад здравим разумом не одгоненуте загонетке: о ексистенцији Бога, о бесмртности душе, загробном животу, постању човека и т. д. за њега су посве нове и нео-

бично интересантне, те дабогме и привлаче неодољивом снагом његов дух. Па не нашавши тобоже задовољења у Библији (разуме се површиним и непрарилним схватањем, јер је она једина решила те проблеме) он се баца у наручја науци, шат би у њој нашао тражено. Али шта видимо? И она (наука) сама — лутајући тамо амо ио пучини заблуда и недоумица људских и разбијајући се о нреголеме сметње као вал о хриди морске најзад или одбацује све то бајаги као бесмислице и апсурда, те руши саграђено не нодижући ново, или иоставља нешто ново на месго старога, које је у суштини опет оно старо у новоме облику. Енглески деизам пресађен у Француску ниче као потпуни атеизам и налази своје вредне бераче и неуморне расаднике у генијалнаВолтера, Русо-а, Монтески-а. Француска револуција одбацује хришћанскога Бога и поставља на узвшени трон „богињу разума", те јој се клања. Материјалисте истичу материју као вечну, која је извор свему животу, па је обожавају. И једно и друго је — бог њихов. Е да ли може дакле дух младићски овде наћи потпуна задовољења? Поуздано — не. Па када је тако, зашто се омладина наша отима из топла наручја леие јо.ј вере православне, а привија уз неверу? ЈПта је узрок, да се тако осећа дах апатије према св цркви у узданици нашој? Дух младићски и уопће полетан дух је веле неки — велики противник конзерватизма, а црква је — умују ови — највећа консервативка, у њој и науци њеној нема развитка и напратка, у њој се осећа застој, стагнација. Но да ли је ово мишљење оправдано видећемо из речи зна,менитога писца црквеног (из У. века) св. Викентија лиринског. „И дрква допушта развиће. И у науди њеној (догматима) има знатна напретка, али дакако не и измењивања. Само тај напредак црквене науке мора бити сличан развитку човечјег тела. Сви удовн на човечјем телу поступно се развијају, па ипак тело остаје каквим пређе беше По истим законима развитка и напредовања мора се равнати и наука хришћанске религије. Она се вековима прошириваше, утврђиваше, образоваше, иа ипак у суштини^остаде неизмењена, слично удовима на телу „С9 Ти/иодн пцедани содоани" (I. Тим. 6, 20) говори св. ап. Павао.