Srpski sion

Бр. 1.

П СРПСКИ

СИОН. и

Стр. б

у свему, или .људи, који не раде и не штеде, и тако не множе добра своја ни у чем, него падају с дана у дан, све ниже и ниже, док не пропану напошљетку сасвим, Свакако да су милији Богу људи, који се труде и раде, који знојем својим и штедњом добра своја множе, Богу на славу, а у корист и своју и ближњих својих. Милији су да, и Богу, а и нама, људи, који паметно живе и не расипају иметка свога, пе троше непотребно снаге своје и не губе ни за што на свијету душе своје образа божја на себи и у себи. Бог је господар земље и свега што је на земл.и. Господар је и наш и свега што је наше, господар и тијела нашега и душе. А шта је лих иаше? Наше су сиоеобности наше. Оно што зпамо и умијемо. Наш су особац добра дјела наша, која иду с нама и на други свијет. Наше је нраво да можемо оно што је наше, уживаги али не уиропашћивати. Тако можемо уживати плод и род земље наше, но саму земљу, очевину, дједовину нашу нродати, утрошити несмијемо. Са дрвета пашега плод и род уживати можемо, но само дрво, милошту стару, поејећи, затрти несмијемо. Тако ни тијела нашега ни душе главницу , снагу иашу, здравље и поштење штетити, слабити — песмијемо. А зашто ? за то, што за сваку штету на иметку нашем у образу божјем, на тијелу нашем и души, одговарамо Богу, овога свијета и онога. Све што имамо, под рачуном имамо. Уживати можемо све што је наше, ал о свему рачуна дати морамо. — „ Сине уживај, али знај, да о свему рачуна дати мораш, и вели Премудри. Све што смо примили, морамо и вратити — оставити дјеии нашој у нашљедство, и то и боље и више, него што смо ми нримили. А зашто? За то, да докажемо да смо живи били и вршили зановјед божју: „у зноју лица свога једи хљеб свој и , даље, да докажемо, да смо благодарни Богу и онима, који су нам добра своја умножили, сачували и предали у аманет. А дужни смо и ми иредати иотомству нашем у аманет, и више и боље, иего што смо сами примили, међу осталим и зато, што је на нама образ божји

и подобије, а то је, снага и моћ, а уједно и дужност радити и напредовати у свему. И по томе гријеше они, који затиру добра своја, мјесто да их множе; или који убијају здравље своје, мјесто да га чувају ; или закапају — но св. еванђелију — дарове своје у земљу, мјесто да раде с њима и напредују у свему. Гријеше Богу, себи и својима и они, који скрштених руку стоје беспослени, док међутим други раде и одмичу унапријед, Гријеше уопште сви, који су као и они, што имају очи, а иевиде ; имају уши, а не чују ; имају душу, а живе и раде као да немају душе. И шта од свега тога наношљетку буде? Такови људи изгубе иметак свој, изгубе здравље тијела и душе, и новуку обично и друге за собом у пропаст. Тако пропану ноједини људи, тако читаве куће и племена, и оставе сиротињу и слаботињу својима у пашљедство. На тај се начин умножила сиротиња до данас тако, да свима свију просвијећеиих народа родољубима, задаје озбиљну бригу, како ће да се ријеши то нашега времена велико скротињско ттање. То питање може да се ријеши и ријешиће се помоћу божјом лахко, ако се понајприје покају и ноправе они, који су нерадом својим и тиошком суви.пним згријешили себи и својима. Ако се лијењи и поспани освијесте и ирихвате посла, као што учи Премудри: „Сине, не љуби сна, да не осиромашиш "; и даље : „ рука немарна осиромагаава, а ври]една обогаКава' 1 ; и „ ко ради своју земљу, биКе сит хљеба, а ко иде за безиослицом наситиЛе се сиротиње. и А даље ријешиће се то питање лахко, ако се и трошаџије освијесте и не троше ништа, док, најприје не ерачунају, шта и колико могу да троше јер ако ћемо да тражимо сиротињи нашој и неимаштини узрока и иочетка, ми ћемо га наћи понајнрије и ионајвише у нераду нашем и трошењу без праве потребе и рачуна права. А овамо је иосао и зној с једне стране, а с друге добар и поштен о животу нашем и раду рачун, оно, што унраво и даје тијелу нашем и духу снаге и здравља, а животу нашем нраве угодности, вриједности и виђености. Премудри