Srpski sion

Вр. 5.

„СРПСКИ СИОВ. 8

Стр. 67.

од богослова и свештеника, још једанпут њпхово заједничко порекло и сродство. 0 даљел развитку сриске литературе на овом основу, т. ј. на овнову таких правих и здравих почетака, свештених и народних, ми нећемо говорити; то је задатак стручњака да нађу и протумаче, ако нам је нешто омета, те не напредује у иравцу, гоји јој је нрописан у онаким замецима. Претпостављамо да се запитамо и са свим у кратко одговоримо са на.јбољим књижевницима: Како се схваћа шта је позив правог литерата кад му је таки корен и лоза, сматраноги одвојено од свештеног писца, и шта је предмет дела књпжевних, у стиховима н у прози, која се сматрају као класична, т. ј. изврсна. Свашта на свету има своју спољашњу страну и своју унутрашњу страну, своју језгру и своју љуску, оно што се одмах види, и оно што се не види одмах. Кад се замеће најмањи органски створ, начини се најпре разлика у дотле једнообразној маси, као што смо горе споменули, између делова јој крајних, као нека кожица, мембрана, и делова централних, садржаја, и у њима зрнце, сппе, пис1еи8. Тако је у стварнма материјалним и у стварима моралним, у малом и у великом: свугде има главно и споредно и како се све не зову ти корелати, које нарочито разликујемо у области више чуствености: у естетици лепо и ружно; у моралу добро и што је изнад свега љубав и ко,;е им је иротпвно мржња и зло; за умну страну истинито и лажно; а у сфери највишо.ј, што се тиче одношаја нашег према незнаној сили која све обима, божанствено и небожансгвено, и каквих нмена још нема за ово, норнд других вечно и времено, апсолутно и односно, стално и нроменљиво, суштина и појав, дух и материја. И све је смешано у свету и међу собом да, се кашто не разазнаје а од нреке је потребе да се разбира у животу нам и као појединаца а нарочито као чланова друштва. Моћ пак раликовања главнога и битнога од небитнога и спореднога у великом није дата свакоме, него малини избраних, који по томе оцударају од множине, живе и пошто легну у гроб из кога мртви бивају добротвори нараштајима кроз векове. Они су сви један род но према областима и приликама, у којима су се находили на земљи и радили, има их више врста са иосебним пменима и функцијама: који

су у незапамћена времена били владаоии и законодавци, ноштованп су по том кадгод од потомства као богови, откуда многобоштво. Доцнији код којих се није могло заборавити да су били некад људи, јер им је вештачки, кроз игкуство докученим начинима бележења, одржао се спомен као такпма, — и њихово је доба прошло, доба пророка, тако су их звали, што су духом својим прозирући вечне тајне природе и човека, њима јавне, предсказивали из њих оно што је непроменито и за будућност. Ако су пророци кашто оснивачи религија или оруђе за то, онда су свештеници, божји и њикови служитељи и носледници, они који су позвани да одржавају народ у свести и поштовању Светога Невидљивога, и да нас проведу кроз овај мучни живот тешећи нас за његове ненравде и лажи, а указујући на пут правде и истине, који нам свима једнога дана предстоји. У друштво ових ироја, по изразу старих, полубогова, како би такођер казали онн и ако не ми, рачунају се поете и књижевници, који су гдешто пророци а често и увек свештеници — шивагит васепШез, јер у модерноме времену и веку као у древноме њпхова именована браћа чине сличну службу Истиноме, Доброме, Жеиоме, једном речи Светоме. Они живе и дишу сваки дан с нама, а кад су за себе па мисле и пишу, онда су у другом свету, у свету идеје, божје идеје како вели филозоф, од чега .је све што се види само одсев и призрак. Ми обични узимамо озбиљно и за све ово што је око нас и с поља, те и тежимо само за иоложајима и благом земаљским, а у ирироди дубоко, оно неисказано, пуно дивоте и страхоте, то је царсгво књижевника и песника, које се они труде да искажу и преставе нам као у слици, и музици својих стихова и сликова, као што се замишља и јесте склад и мелодија у- срцу света и на дну сваке истините мисли. То је у ноете лено а под њим он разуме и добро и истинито — суштину ствари и веселене, као што су и говорили Грци, најпоетичнпји народ, о армонији сфера. Моралисти — књижевнику, као пророку, језгро је свега добро и дужност, а зло и преступ ништаво нешто и сноредно, којега не треба ни да има; књижевнику — научењаку и филозофу опет истина је нада све, њу он само тражи, њој се клања и за њу живи. Предмет дакле као све-