Srpski sion

Врој 20.

„СРПСКИ сион.

Стр. 315.

али су могли и да их не врше; а што су их ипак вршили, то су, свакако чинили — из дуга времена, забаве ради; а друго апостоли су те тајне вршили можда још и света ради, држећи се онога: нек се ради, па ма што било, нек се не седи, јер шта бн рекао свет, када би их видео празне и беспослене?! Које себе, своје забаве рзди, које мало и света ради вршили су апостоли тих пет тајана цркве Христове, јер је требало свет било чиме завести, заварати, за себе придобити ! — Ето, куда одводи назаренско мудровање! Остављајући на страну остале четир тајне, да видимо, како је еа св. тајном миропомазаља. Је ли та тајна збиља тек „просги обред"? може ли човек „без те тајне" доиста „наследити живот вечни"? Ако је тајна мирономазања збиља тек нрости обред"; ако „без тајне миропомазања" човек доиста може, наследити живот вечни": каква је онда смисла имало, да апостоли из Јерусалима шаљу у Самарију Петра и Јована, а ли тога ради, да ови над тамошњим Хришћанима изврше тајну мироиомазања? Је ли било нужде, да апостоли кроче баш и само један корак, а камо ли, да учине и претуре доста дуги пут за љубав једног — „простог обреда,"?! И ако се човек без тајне мироиомазања спаети може: каква је онда голема невоља гонила св. апостола Павла, да у Ефесу нафене ученике пита: „јесте ли примили Духа светога, кад сте веровали?", и да их за тим не тек само „крсти у име Господа Исуса", него да им још и полагањем руке даде „Духа светога"? Па онда: гле! „простим обредом" — низводи се и даје се св. Дух!! — Или ће зар назарени хтети рећи и тврдити, да апостоли „мегањем руку" својих нису низводили и дотичноме давали Духа светога? Ако ће то, онда, би требало нрво да одбаце св. писмо, или бар, да у „Делима апостолскима" избришу она два места, која смо напред навели. Иа кад у ономе, који је „само крштен у име Господа Исуса",још нема „Духа светога"; и кад су апостоли на крштење „метали руке" своје 11 тиме низводили и њима давали „Духа светога": онда је то очевидан доказ, да се човек без „Духа светога", т. ј. „без [тајне миропомазања" спасти не може. Јер ако би се човек и „без Духа светога", без тајне миропомазања сиасти могао, а само за то, што

је „крштен у име Господа Исуса": то каква је нужда и потреба била, да апостоли на крштење своје руке мећу и тиме им низводе и предају Духа светога, кад је крштенима Дух свети носве потребан или бар не неопходан?! —• „А кад је човеку ради спасења — осим „бање крштења" — нужна је и благодат св. Духа; и кад се Дух свети на крштење низводио и крштенима давао полагањем апостолских руку; онда је опет то даљи очевидни доказ, да св. тајна миропомазања није „прости обред" и да човек и „без те тајне не може наследити живот вечни." Да рекнемо сада коју и о начину свршавања ове тајне. Св. наша нрав црква врши ову тајну тако, што освећеним миром помазује крштеноме извесне делове тела; од туда п сами назив ове тајне; „миропомазање". Назарени нак веле, да они ову тајну врше онако, како су је сами апостоли вршили, т. ј. метањем руку. Па које је боље, које правилније? Изгледа, да су назарени на правом путу, да они правилно врше ту тајну, јер ју врше онако, како су је и сами апостоли вршили. — Но, и ако нам св. писмо јасно казује, да су апостоли ову тајну вршпли метањем својих руку на крштене: ипак нам то исто св. писмо наводи јасне трагове и доказе, да су већ сами аиостоли метање руку заменули номазивањем св. миром. Тако се у апостолским носланицамајасно говори о неком „помазању", н. пр. св. апостол Јован пише: „И ви помазање имате од светога, и знате све", и опет: „и ви помазање, што нримисте од њега у вама стоји, и не требујете, да вас ко учи". (I. Јов. 2., 20. и 27.) А св. апостол Павле опет вели: „А Бог је, који нас утврди с вама у Христу, и помаза нас који нас и запечати и даде залог Духа и срца наша". (II. Кор 1., 21.-22.) Под овим „помазањем" не може се разумети ни једна свештенорадња, никоја друга тајна, до ли само тајна миропомазања. Крштење се под тим „номазањем" не може разумети, јер у ком смислу и по чему бн се криггење „номазањем" назвати могло? Могло би се некако иомишљати на св. тајну јелеосвећења, јер се и у тој тајни врши иомазање. Но кад сравнимо место из Јаковљеве иосланице: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине