Srpski sion

Стр. 548

„СРПСКИ

сион >

Бр. 34.

ни така ни толика ослонца, какав и колика би нам дати могла ма и слаба сламка; то од куда и како се онда може са нуном важношћу, озбиљношћу и поузданошћу говорити и учити о неком „одступању Христовом после употребе." Даље: ако је освећени хлеб н вино само при употреби истиниго тело и ирава крв Христова: онда нам се само собом каже, да тај хлеб и то вино није и не може бити истинито тело и права крв Христова баш ни за један секунд, ни ва један ока трен, пре употребе. По себи је јасно, да је то и тако мсто било и бити морало и на тајној вечери. А кад бп се доказало и доказати могло, да је освећени, хлеб н вино, ма и само за један секунд, један тренутак, ако нре употребе био и бити могао истинито тело и нрава крв Хрпстова — онда је ио себн јасно, да би и говор, и учење односно мудрајашење о неком „одсуству Христовом носле уиотребе" отпао и отпасти морао, као што отнада са дрвета слаби и лаки листак нод ударцем јака мраза. — Па да покушамо доказати то. Узмимо н расмотримо и опет речп Христове, којима је установио св. тајну нричешћа: Христос узима у руке хлеб, благосиља га, ломи, пружа га и даје Својим ученицима., нуди и позива их: „узмите, једите, ово је тело моје" и напослетку ученици нримају и нрихватају преломљеии и пруженн им хлеб, приносе га ка својим устима, мечу га у уста и једу; исто тако: Христос узима у руко чашу, хвалу даје, пружа је својим ученицима, нуди их и иозива: „пијте из ње сви, ово је крв моја," за тим апостоли примају и прихватају нружену им чашу — и то један по један -— приносе ју ка својим устима, мећу је на уста и пију из ње. Сумњамо, да ће нам икоји рачунџија моћи и смети рећи, да смо у рачуну погрешили, ако узмемо, ако устврдимо: да је од тренутка, када је Христос хлеб благословио, односно над чашом хвалу дао, иа до тренутка, када су ученицн благословљени хлеб и вино у уста метнули, те јести, односно пити почелп протекло, ако не више, а оно, бар толико времена, колико захваћа један секунд, један ока трен, а свакако ће нам се и то кризнати и допустити хтети, да је ири нредавању чаше једног аиостола другоме апостолу — јер су сви из једне чаше нили — увек нротицало времена од једног секунда, од једног ока трена.

Призна ли нам се и донустили нам се то, онда нам није нужде даље ићи, јер смо доказали оно, што смо доказати желилп, и што је доказатн требало; доказали смо на име то, да освећени хлеб и вино, није био на тајној вечери. те не може бити нн данас тек онда истинито тело и нрава крв Христова, када се употребљује, када је у нашим устима; него да је освећен хлеб и вино истинито тело и ирава крв Христова баш и пре употребе, онда каца није у нашим устима. — А ако је евхаристички хлеб и вино био, бити морао истхнито тело п права крв Христова пре употребе: онда је само то јасно, да је то био и битп морао и за време употребе; а шго је евхарнстички хлеб и вино био пре употребе и за време употребе, то је и после уиотребе остао и остати могао и морао. Још даље: ако су освећени хлеб п впно само прн унотреби били и битн могли истинито тело и ирава крв Христова: онда је само по себи јаено, да Христос није могао, иружити Својим ученицима освећени хлеб и вино, иа им рећи: „ово је тело моје, ово је крв моја." Јер, ако је освећени хлеб и вино само при уиотреби, а никако пре употребе био и бити могао истичитотело и права крв Христова: онда би Христос од нрилике овако био рекао: узмите, једнте овај хлеб и пијте ово вино, које ће бити истинито тело моје и нрава крв моја; или краће; узмите ј»дите овај хлеб и нијте ово вино, које ће бити тело моје и крв моја. — А кад Хрисгос није то и тако, него баш јасно и отворено рекао: „ово је тело моје... овоје крв моја:" онда је то јасан знак, да је Христос врло добро знао, шта је рећи хтео, и да се јасно, а не погрешно изразио; и према томе, да су ученици Његови те Његове речи имали разумегп и примити онако. како су оне звучале, т. ј. да је онај хлеб, који им он иружа, већ истинито тело, и да је вино у оној чаши коју им он подноси, већ ирава крв Његова; а не да ће тај хлеб и то вино биги истиниго тело и нрава крв Његова тек онда, када их употребљавали, када их у уста узели буду. (Наставиће се).

Мало иеторије о ерпекој правоелавној цркви у Загребу. У околини сриске цркве у Загребу иодигнуте су у аосљедње врије.ме велике и красне па-