Srpski sion

Б р . 42

Стр. 683

Не би се свештенство ни при тим изборима имало да цепа од никога, него би вршило право, што би му га саборски изборни ред давао. Ту, дакле, нема ни смисла говорити о цепању од народа. То цепање је измишљено, силом натегнуто, у оскудици стварних разлога. Свештенство са својим народом везују не измишљене, мастилом исписане везе, него безброј стварних, несумњивих и нераздвојивих веза: крв. осећај, љубав, позив. То су везе, које везују наше свештенство са иародом својим, а које свештенство никада није цепало и неће цепати. Ако тпх нема, све су друге везе фикција. Фикција, и ништа друго је тобожња веза, каква се приписује комулативним изборима саборских посланика. Кад би то истина било, да је у комулатившга изборима изражена веза свештенс.тва са народом, а у засебним да бп био расцеп, онда би морала бити истина и то, да наше свештенство од 1708 —1872 године није било у вези са народом својим, јер је за тих 164 године увек бирало само своје заступнике. Ето, до каквог апсурда доводи теорија о „цепању од народа". Она је проста фраза, измишљена за то, да раздражи народ и застраиш свештежтво. Господо и браћо! Православна црква у опште, овострана православна српска црква понаособ, давала је и даје вернима својима учешћа у црквеним пословима. Она то чини ради хришћанске љубави ц заједнице, која треба да везује целу цркву п да испуњује жпвот п деловање њезино, ради општега добра свију чланова њезиних и ради остварења оне узвишене цели, која је цркви постављена од самога Господа Исуса Христа, њезина Осниваоца. Она то чини и ради нацијоналних интереса својих чланова. Но, да је то учешће верних у црквеним пословима у нашој цркви данас на врло широкој основи, то порећи не може нико. Тако широкој, да је то већ и један од првака агресивне световњачке струје признао и осудио на сабору од 1892. године. Нећу му сад спомињати имена. Ово су му речи: „Кад смо оно пре 25 година почели

градити нашу народно-црквену аутономију, у оно бурно доба прве уставности, на нас је упливисало то бурно доба прве уставностн. Ми смо гледали, да наши спољашњи одношаји црквени буду стављени на темељ што слободоумниЈи, гито демократскији. Ми смо створили по извесним обрасцима, који нису поникли у крилу наше цркве, врло слободоумне и демократске установе, створили смо врло комплициран и административни и репрезентативни систем. Ја себи разјашњавам, да се опископат у г. 1864—1865, кад се градила установа потоњега кр. рескрипта, није противио тим установама и то из разлога, што у колико би српски народ тим установама ојачао у ском народном животу, да би тиме и црква и јерархија јачега ослонца имала. Наравно. да искуство од иоследњих двадесет и иет година није оиравдало ту претпоставку . јер демократске установе, особито у цркви, ако су на сувише широком базису, хоЛе да се изоиаче на итету цркве и народа а . Знате ли браћо, ко је то рекао ? Нпко мањи, него баш др. Михаило Полит Десанчић. И крај свега тога, она струја, којој г. Полит на челу стоји, подржава тај базис, те демократске установе у нашој цркви! Но има у нашем народу и така струја, којој је и данашњи сувише широки демократски базис узан, шесан. А зар може бити ширега базиса, него кад се у цркви прокламује суверенитет народа, кад се у цркви извором власти прокламује — народ?! То је начело наше световњачке радикалне антпјерархијске струје. То је начело добило израза свога још у данашњем изборном реду. А то се начело противи основном начелу православне цркве Христове, која је основана не на људима, него коју је Христос основао „на Самом Себи и на божанском свом учењу ". (Православно исповедање вере I део одговор 85.). Црква је „Богом установљена заједница људи, који су сједињени међу собом вером, Божјим законом, ррархирм и тајнама" (Пространи катихизис). „Хри-