Srpski sion

С тр . 788.

„СРПСКИ СИОН."

кретањем и радом; да како је тек онда са редом, разумом и мудрошћу: од куда реда, а савише, од куд разума, од куд му мудрости? Подигниге, Богу љубазни, какве лене, благе летње вечери очи своје к небу и посмотрите оно сјајно јато звездано. Ла кад сазнате, да наука број тога јата сјајанога милијонима одређује ; кад помислите, да наука учи, да су те — на оку — сићушне звездице — грдне и големе, да су то — тако рећи читави светови; кад у обзир узмете, да наука казује, да међу тим грдним небеским телима влада диван ред и поредак, крај свег тога, што се та тела — баш као и на земљи живи створови — тако рећи укрштавају и преилећу: не ћете ли зар онда у усхићењу и раздраганости са Цар-невцем кликнути: „Небеса казују славу Божју и дела руку његових гласи свод небески" (Псал. 19., 1.)? Или ћете зар моћи само и помислити, а камо ли веровати, да је тај дивни ред и поредак сам од себе постао, сам себе из материје извео?! Но ти људи остају и на даље унории и тврдоглави, те казивање и тврдњу своју даље правдају и бране овако: као што смо признали и исиоведили, да на свету и у свету ми не нађосмо и не видесмо пичега, што је само од себе иостало, само себе створило, јер све на свету и у свету има и мора имати свога узрока; исто тако нризнајемо и исповедамо, да тај дивни ред и норедак, који влада у свету и међу светским телима, није иотекао сам од себе него тај ред и псредак изводе и одржавају природии закони. Истииа је то, да светски ред и поредак изводе и одржавају нриродни закони; али је питање: од куда ти закони? — Јесу ли то закони природпи: такови, које је природа, и то самој себи дала? или су то закони нриродни такови, који у нрироди владају, а које је законе нрироди неко други дао ? Шта је нрирода? Је ли природа нешто, што има: разум, свест, вољу, жељу; те имајући разум, а свесна добра, хоће и жели сама у себи неки ред и поредак да заведе а у цељи и намери тој. да постигне жељено добро?

Па онда: ми знамо, да закони ограничавају слободу; да закони не дозвољавају чинити оно, што се хоће, него оно, што се мора, гато треба. — Па зар ћемо хтети и веровати моћи, да је природа — све да јој признамо и допустимо разум и свест, вољу и жељу — саму себе пуне слободе лишити; да је природа сама себи — тако рећи — руке свезати, но^е спутати хтела и желела ? Из ког узрока, из каквог разлога да природа сама противу себе тако строго, тако окрутно поступи? Не, не! Не варајмо се, Богом љубљени, и варати се не дајмо! Ред и норедак на свету и у свету, или у природи, бива и одржава се иа основу природних закона; али те законе није природа сама себи ирописала: законе је те природи дао и прописао други — неко, а тај други, тај закоиодавац је Бог. Но ти људи терају до крајности са упорношћу и тврдоглавошћу својом, те веле кратко: природних закона није законодавац Бог, јер Бога и — нема, бар га ми видели нисмо; но не само да га ми не видесмо г него га нико, пикад и нигде видео иије. Истина је то, да Бога нико, никад и нигде видео није; но то још не значи и значити не може, да Бога ни нема, и да он није природи законе дао и прописао. Чудновато ! Дакле би ти људи тек опда у Бога веровали и веровати хтели, кад би га „лицем к лицу" видети и гледати могли! Но, Богу љубазии, будемо ли ми границе ума иашег оком одмеравали: онда ће круг ума нашег бити и одвише малеп; будемо ли ми иредмете знања нашег увлачили у наш видокруг: оида ће број тих нредмета бити врло низак, и од више малеп. А колико су ти људи чудновати, иа и неправични и недоследни доказује и сведочи најбоље то, што они своју веру у Бога вежу за око; а овамо зраке ума свога одводе и бацају далеко — далеко иза тачке, до које им око донрети може; на то чине баш онда када посматрају не небо, пего земљу, када исиитују не узрок, него последицу, ^ада говоре не о Творцу, него о твари. —