Srpski sion

„СРПСКИ

сион.«

Стр. 87.

конитог уживања и потиунога осигурања. Српски је народ могао ову на.ду основано гојити, што су му његове вековне заслуге за домовпну неоспорне и од прејасне круне најодлучније признаване. Молитељи излажу: како су минули деценији уставнога живота њихова, али да они с болом у срцу и души морају отворено рећи: да српски народ у краљевинама Хрватској и Олавонији не види још остварене праведне жеље и захтеве своје, да, ма да је као народ вазда вољно и пуним пожртвовањем задовољавао свима својима уставом домовине наложеним му дужностима, не види осигураних уставним законима најбитнијих права; шта више, да види себе често и ненраведно угрожена и узнемирена у оним његовим обилежјима, у којима он сматраше вековне ознаке своје српске народности и православне вере. Засведочив потоцима проливене крви своју верност према прејасном и превишњем престолу; натопив сваком капи крви те сваку груду своје миле домовине, а у тврдоме уверењу, да је прва жеља високог саборв, као законодавнога тела, да види задовољене све грађане земље, а тим милу домовину у сваком погледу сретну и напредну и способну, да одржи свој самосвојни положај — моле поменути православни Срби из жупаније личко-крбавске: I. Нека се законом уреди неограничено и слободно развијање српске народне заставе у домовини нашој; II. нека се законом уреди употребљавање ћирилице као писменице, равноправне латиници у званичењу свију овоземаљских власти, а код обновне нагодбе са краљевином Угарском да се законом уреди слободан приступ ћирилице у заједничка финанцијална и норезна, као и у поштанска и брзојавна звања наше домовине; Ш. нека се измене. школски закон од год. 1888. тако: да Срби православне вере, где отворе своју народну конфесионалну школу, нису дужни ни опћинским, ни земаљским наметом уздржавати комуналне школе, а да буде у дужности и земљи и опћини размерно допринашати на издржавање српске конфесионалне школе, исто као и комуналне школе; напокон IV. нека се законом изједначи православ-

на црква са римокатоличком у њиховим међусобним дотицајима пред законима земаљским краљевина Хрватске и Славоније. Молбе ове подупро је збор српских православних црквених опћина протопресвитера воћинскога, у жупанији вировитичкој поднеском својим од 20. српња год. 1899., молећи високи сабор још посебно: V. да цутем закона измени дојакошњи неправилни назив српске православне цркве — „грчко источна" у правилни назив „српско-нравославна"; VI. да одреди српско-православној цркви годишњу црипомоћ из земаљских средстава саразмерно порезној снази православних Срба; VII. да настоји, да земаљска влада призна српским учитељским школама у Карловцу и у Пакрацу право јавности. Изборници за изборни котар новоградски срцског православног народно-црквеног конгреса подуциру молбеницом својом од 3. коловоза 1899. молбе православних Срба жупаније личко-крбавске и молбе истих Срба протопресвитерата воћинскога, молећи уз то посебно : VIII. да се поврате српским православним црквеним општинама све оне зграде, земљишта закладе и школски намјештаји, што су им при нокомуналивању њиховпх вероисповедних народних школа неправедно и незаконито одузети. Православна српска црквена општина еремско-карловачка молила је поднеском својим од 18. листопада 1899. оно 1?ето, штоиправославни Срби из жупаније личко-крбавске и још посебно: IX. да се у свеучилишту нашем Фрање Јосифа I. на филозофском факултету отвори катедра и за историју српског народа, који ће предмет предавати спремни људи, али свагда православни Срби, као што хрватску историју Хрват предаје; X. да се у истоме свеучилишту подигне, свакако након споразума са цравославним српским епископима, богословски факултет за научно спремање кандидата за православно српско свештенство, као што има већ факултет за спремање хрватског римо-католичког свештенства; XI. да се одређује и срцском православном саборском одбору, као највишем административном автономном органу српске православне цркве, да фактично исплаћује размерна