Srpski sion

Бр. 21.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 337

вама, што је и у Хрисшу Исусу (Филиб 2, 5). То значи, да треба о свему да мислимо и судимо онако, како је мислио и судио Снаситељ наш, но имепу Којега називамо се Хришћанима. Пред Његовим судом ко су ближњи? Они, који нлачу, гладни, прогнани иравде ради, сиромашни духом, кротки, миротворци и т. д. Сваку славу земаљску и све лепоте овога света Он је држао за ништа, шта више за важну ирепреку за човека ка усавршавању себе и ка достижењу кроз то царство вечнога. Ето Његовог учења о животу. Да ли тако мислимо ми о земаљском ? Тако ли гледамо на разне жалости, иевоље и гоњења, које нас сналазе ? Сматрамо ли их за верни знак особите љубави к нама Оца небеснога? Напротив не предајемо ли се детињастој малодушиости и мрачној тузи шта више нри иајмањем неусоеху животном? II богатство ако долази к нама, опомињемо ли се тада па реч Господњу, да не ирилажемо к њему срца ? Даље: свагда ли држимо благодат Божју и верност своју звању хришћанском више, драгоценије од свега на свету? Пристајемо ли да пре и боље изгубимо здравље и да се лишимо свега иметка свога (не говорим већ: већ да оставимо кућу, или оца, или матер, жеиу, или децу), — но да променемо дужност своју хришћанску! Но пођимо даље. Уста Исуса Христа свагда су говорила једпу мудрост. Гледа јући на 1Бега. на Тлаву и Извршитеља вере, и сви ираведници угледаху се на ГБега. Код њих свака реч беше измерена и растворена сољу мудрости и духовне утехе: уста њихова не говораху дела човечјих, не плетоше лажи и хулења на ближњега. А код нас шта је и како је? Јаој нама, браћо! Код нас језик вере и нобожности и јесте сад само, чини се, у књигама и цркви. У другим случајевима ретко, врло ретко могуће је ио речима пашим шта више и нознати, да смо ми Хришћани. Гећи ћу јасније : гори од ненријатеља Христових овда онда јављамо се ми. Гледам ја једаи пут кроз прозор, и гле један Хришћанин, доказујући нешто својим друговима, скида капу с главе своје и, крстећи се, нросипа из уста својих најгадније речи. И, што је најгдавпије, нико

од другова не учини му примедбе, да је врло безбожио ругати се тако над крстним знамењем. Узмимо, то је случај редак. Но он је био допуштен хришЛанином : ето шта је знамениго! Ми се не дивимо чуду, кад се нађе људи тобоже учени и изображени, који се исмевају с вером нашом и обредима нашим и ругају се светињама нашим, а такових људи има доста, који волу да са нодсмехом говоре о вери нашој и светињама пашим; али од Хришћанина слушати поругу над светињама и нри том међу људима не само крштенима, него и од крштења који се не одрекоше, воља ваша, страпшо је и врло жалссно! Да ли да говорим још о делима нашим? Но еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? (Мат. 7, 16). Трн не рађа грожђе. нити чичак смокве. \Тако и од нас, ако нисмо научили да мислимо и говоримо по нримеру Христовом, каквих дела хришћанских да очекуЈемо? А зовемо се Хришћанима! Заиамтите, браћо, ми треба ие само да се иазивамо Хриптћапима, него по имену нашем тако и живот наш треба да буде — хришћанским. Амин. У Прчгу, 1900. Григорије А. Николић, парох.

Одношај религије према моралу, науци и уметности. У најновије доба прегао је ум људски, да разруши ону моћну тврђаву, која је својим бедемима вековима бранила и заклањала човечанство. Не верујући Христовим речима, да ће Његова црква трајати у све дане до свршетка века, диже се ум људски нод видом науке, учености и филозофије, а са лозинком негирања свега позитивног учења хришћанског, да иокаже данашњем човечанству, како је ум човечји близу 2000 година био у мраку, докје наиме примао начела цркве хришћанске. Последице оваких тежња можемо унаиред догледати, а и виде се већ на данашњем нашем друштву. У старо доба је исто тако било код Грка и Римљана, коц којих је филозофија заиста успела, да поткопа веру у народу. Па до каквих се резултата најпосле дошло? Не пружајући никакве замене за веру, физо-