Srpski sion

С тр . 354.

„СРПОКИ СИОН."

Б р . 22.

Но и ако су религија и морал у свези једно с другим, ипак оне нису једно исто. Свака има своје одличне црте. Има теорија, које иетовету.ју религију и морал дотле, да религију сматрају само као сиољашњу форму, под кој ом људи недозрели и недорасли до вишег филозофског савршенства добијају моралне захтеве. То гледиште је филозофски формулирао Кант. Он вели, да се религија ничим не разликује од морала, јер иредмет и религији и моралу јесу дужности; разлика пак између религије и морала је само формална. Она је но Канту једино у том, што нас религија побуђује, да сматрамо своје дужностп не само за захтеве моралног дуга, већ за божанствене заповеди и да иризнајемо Бога за врховног законодавца, од кога потечу и наше дужности. То гледиште је старо; њега, је било и пре Канта. Тако је н. пр. Буда сводио све своје религијозно учење на морал: како ће се ослободити човек од зала и беда, а вери у Бога не приписује никаква значаја. Конфуције је такође учио само о том, шта је добро и корисно човеку за практичан живот, а ништа није учио о вери, о Богу, о бесмртности и т. д. Тако су и '.тари филозофи стојици учили да човек постаје сличан Богу не вером, већ врлинама. У ново време се једнострани морализам још до Канта јако развио. Све деисте скоро (Шефтсбери и др.) исказују ту мисао, да што је главно у религији, главно је и у моралу. Посебни вид једностраног морализма налази се и у пијетизму Штенерову и Франкеову, који веле, да је побожност главна црта религије, а вероучење нема никаква значаја. Мисао о истоветности религије и морала чује се често и данас. И обични људи, који не припадају филозофским школама, често кажу: оно, што се у обичном говору назива „правило" „владање", у философском говору „морал", духовнпм језиком зове се речју „религија", Оно, што се филозофским језиком зове моралним идејалом, који нас побуђује, да удесимо своје жеље и дела по впшем моралном иринцииу, религијозним језиком зове се Бог. Религијије једина задаћа, да само каже људима, како се имају владати" и т. д. Да бпсмо доказали разлику између религије и моралности. морамо унозорити а.) — на психолошко развијће оних душевних сила, из којих

се развијају моралне и религијозне потребе човечјег духа; б.) — на разлику предмета (објеката), којима се буди рад ове две душевне силе и в.) — на разлику у самом карактеру и својствима тога рада. Моралном раду је психолошка основа морално чувство, а религијозним манифестацијама — религијозно чувство. Карактеристичан знак моралног чувства је тежња за моралним добром, а религијозног чувства — тежња за бескоиачним. Сврха тежњи природног моралног чув ■ ства је задовољење захтева моралног закона и достизавање што већег моралног савршенства; крајна, сврха религијозне тежње је сједињење с Богом. Морални закон утече на вољу; религија обухвата све душевне силе у човека. Ако морална воља човечја делује сагласно не само са природним моралним законом. већ се потчињава и категоричним захтевима религијозним: тада моралност добија религијозни карактер, јер се осврће на религијозни принцин (идеју). Као израз слободне покорности човечје воље врховној вољи божанственог Законодавца, религијозна моралност има узвишенију сврху. Таква моралност се неминовно сусрета са религијом. Она неће да достигне само релативно морално савршенство, већ тежи безусловном савршенству. Правој религијозној моралности не може бити идеал ништа коначно и ограничено, ма како то било релативно савршено, већ јој је идеал само највиша светост и бесконачно савршенство Божје (Лев. XI. 44, XIX. 2, XX. 7, 1. Иетр. I. 15, Мат. У. 48). Па при свем том ипак се не губи разлика између религије и морала. Морал остаје моралом и не слива се с религијом, ма како био развијен, чак и онда, када ништа релативно и условно не задовољава дух човечји у његовој моралној тежњи и кад је он у извесном одношају према највшпем Праобразу свега у истину доброга и светога, кад се у смерносги клања пред Његовим бесконачним савршенством и ревносно тежи. да достигне морално савршенство, да би се уподобио Богу. Иомоћу религије се човек узвишава до опћења с Богом; у моралности се показује то опћење агилном тежњом, да се учини сличан Богу. Помоћу религије човек постаје учасником божансгвене силе, покоравајући се непосредном утецању Божјем на њега; у моралности се он стара, да оделотвори божански закон добро-