Srpski sion

стр. 014.

„српски сион/

Чак у древним времепима небо је при- ! влачило човјечију позорност, чак у најстаријим | временима људи су се радо занимали с про- | матрањем неба. И ма да је то проматрање неба проузроковало многе празновјерне преставе, многа лажна мишљења, међу људнма, ипак оно их је често пута одушевљавало на најљепша и најузвишенија мишљења, водило их нарочито тамо невидљивом Творцу и управитељу свих великих свјетова, и постицало их на најдубља обожавања и шговања према њему и испуњавало их веселим блаженим слућењима и надама. С одушевљењем вели Днвид: И небо је рјечју Госнодњом саздано, и сва војека Његова духом уста Његових. Господе! твоја се доброта пружа тако далеко, колико је небо. — Наш Бог је на небу. —- И небеса нроиоведају славу Божију; и над висинама се небеским име Његово слави. Па како? Зар не би требпло да се и данас одушевимо сличн:1м осећајнма и мишљењима, кад год иодигнемо своје главе и к небу погледамо. У наше доба то би требало да се чешће догађа, јер се звјездознанство трудом ученика у многом проширује, и тако је астрономија у у прошлом стољећу у том нарочито напредовала. 0, кад би овдје било нјесто, да вам саопштиа знатна посматрања. која је човјечије размишљање од времена Давидова на небу опазило: ми би се зачуднли и завидили, занијелп ЧЈ^ењем величанства, моћи и мудрости великог Бога, наша би се прса нроширила иомишљу на неизмјерни простор, који видимо изнад себе рашпрен. А да све како треба схватимо, да се уз то не заведемо на неразумјевања, к томе принадају иретходне знаносги, кеје се могу само код неколидине претпссгавити. С тога опширна астрономија није нредмет свеочшгег нрестављања. Међу тим и ако немамо учене знаности о небу ииак нам поглед к њему може од користи бити, јер он је чак нашим најранијим ираоцима од користи био, и ако нијесу имали те знаностп о небу. Газмишљавајмо и данас даље о том. II зналинЈА кх солшук и л8н'к и зк-кзда^х, и нд зедш! тбга газк!кш/их ш неча* АН1А, ш8/иа <иорскаги) и козл1$цнн'1А Бдит« о\ј-во на ксако кршд л1 ол/ м |]еса, да снодовитесл оук^кжати вс г к\х си^л ртА1|1И)(х кк1ти , и стати |цнд синол1х чмок^кческњих (Еван. Дук. 21, 25-36).

Исус навјешћује у нрочитаноп Јеванђелију ј жалосну страшну иеријоду за јудејску државу I — перијоду, кад људе хвата страх — кад ће свиснути од страха и чекања оног, шго иде на земљу. Али он је држао, да им за овај тренутак не може бољег сав.јета дати од овог: Кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје, јер се ириблвжује избављење ванге. Али баш тај савјет може и мора и нама. често нута добро д '»ћи, ако се у сличном положају налазимо. Да, има нарочиго извјесних тренутака, кад не можемо ништа боље учинитн, већ подићи своје главе и погледати к небу. Такви су тренутци нарочиго овп. I. Ако нлеменито незадовољство осјећамо због велике ограничености, с којом на земл>и живимо. II. Ако нас бојажљиве бриге због наше будуће судбе узнемирују, илп нам зла срећа пријети да ће нас сасвпм поразити. Ш. Ако нас загонетке узнемирују, које нам смрт даје да их разрјешимо. I. Има хиљаде прилика, кад човјек осјећа и жали се на то, што су му тако уско границе обиљежене, те није кадар много што шта учинити, а шго бк рад био учинити. Додуше то осјећање наше слабости и ограничености не проистиче увијек из чистих и племенитих извора. Често пута жао нам је шго не можемо све своје луде жеље испунити — шго не можемо све недопуштене нам.јере иостићи, и што не можемо своје чулне жеље тако, како нам је воља, задовољиги, У томе нас случају поглед на небо не може утјешитп. Он би нас шта више морао посрамити, кад би озбиљно о том размишљали, да наш живот на земллг треба да буде спремање за небо, али да доиуштато свом срцу да тежи за оним, што је земаљско и промјењљиво, да се шта више ниским насладама и тежњама чинкмо недостојним нашег високог одређења. Али има и тренутака, кад је чак и добар човјек незадовољан због своје ограничености, и кад се то незадовољство заис^а племенитим назвати може. То је случај нарочито тада, кад из чисте ревности за истином тежимо, па ипак свугдје нађемо, да је наше знање само један дио знања. 0, оног, који размишља, који тежи за знањем, често га нута жалост обузпма, што тако много не зна, што својим истраживањем не