Srpski sion

Б р . 39.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 635

оиравдан савјет и приговор, разноликост у назорима, кадри да истисну из срдаца рођеие браће, синова, другова из дјетињства, за увијек осјећај љубави, хришћанска милосрђа и праштања, треба ли онда да се говори и напомиље каквим тек пошљедицама могу без опраштаља да уроде други, већи узроци, као што је уништена нородична срећа, окаљапо ноштење, и томе слично? Држим да не треба, јер би нас морало то одвести на позорницу, којој су кулисе ужасна кућа — тамница. У манасгиру једном, у коме јо живио преподобни Мојсеј, огријешио се једаред брат један. Кад су то сазнала остала браћа, а они се сакупе да суде сабрату своме, који је пао у гријех, и пошаљу по старца Мојсеја. Но овај не хтједе да дође. Али кад браћа послаше опет по њега, диже се старац, узео продрту котарицу, напунио је пијеском и забацио за леђа, тако даје читавим путем остављао иза себе траг од иијеска, што је сипао из продрте котарице. Монаси, који су били изашли преда њ', вицећи шта ради преподобни Мојсеј, запитаће га: „ Оче, а шта је шо ? и А старац им одговори: „ЦЈшо тросшају се за мном гријеси моји, а ја иоред свег тог до(/)х да судим другима због гријехова њиховил". Кад би свако водио рачуна о немоћима и слабостима својима, као ето преподобни Мојсеј, заиста би било у свијету више љубави, више хришћанска милосрђа и онраштања, а према томе и више среће, јер људи, водећи рачуна о гријесима својим, увидили би, да се и они могу исто тако огријешити о ближњег свог, као што се ближњи њихов огријешио о њих, те би их морало, ако већ ништа друго, а оно бар милосрђе према себи самима, милосрђе према гријесима и слабостима својим, нотакнути и на милосрђе према исто тако немоћној и грешној браћи њиховој. Спаситељ наш је рекао : „ Лко иринесеш дар свој олшару и оидје се опоменеш, да браш твој има нешшо на те, осшави ондје дар свој иред олтаром, и иди ирије ше се помири с братом своЈим, иа онда до^и и иринеси дар свој Ако икада, а оно данас у свечани тренутак овај треба да имамо те ријечи Спасигељеве на уму, јер и ми

сви дођосмо да принесемо у цркви овај дар искреног покајања свога, сјетимо се дакле немоћи и слабости наших, саберимо све мисли своје, испитајмо душу и срце своје да се не крије можда у њима и најмањи тренутак мржње или бар осуђивања ближњих наших, који би могао да окаља и недостојним учини тај дар наш, а Ти Господе, Боже милостиви, Ти који си свемоћан, пресвет и на висинама небеским, нростри руку милосницу на нкс немоћне и грјептпе са висине светиње своје, и пеускрати нам у овај час свечани и у све дапе живота нашега благодат и помоћ Своју, да се испунимо духа љубави, духа милосрђа и праштања хришћанска за спасење душа наших, а за славу свете Твоје цркве православне и срећу дјеце њене — мукотрпиог народа српскога. Амин ? Вељко Лукић парох Ловски.

Саборски изборни ред од 1870/1 са дрквенога гледишта. VII. Захтев да се саборски изборни ред од 1870/1 измене, постулат је догматичкоканоничног учења наше цркве, не само с обзир јм на ностанак тога изборнога реда, него и с обзиром на материјалну страпу у њему садржаиих установа. Не постоје, истина, парочити догмати и канони, на које би се у доказ ове тврдње могли пеиосредно нозвати. Не може их ни бити, јер у време кад су они донашани, постојала је само црква са црквеном управом, а не и црквене автономије са својим копгресима и организацијама, какве данас постоје. Црквене автономије су продукти еволуције црквених одношаја световњака у цркви и њихових тежња за што изразитијимучешћем у црквеној управи, продукти најновијих времена. Кад би се данас састао васеленски сабор православне цркве, нема сумње, да би донео и каноне нрема данашњим приликама и потребама, и баш с погледом на те и сличне тежње световњака, гледе црквених автономија. Али и ти би канони „изражавали у поје-