Srpski sion

В р . 42,

„СРПСКИ СИОН.

С тр . 685.

фактори. Ви ћете, вас неколико, и даље лијепо живјети и тјерати своје одвјетничке, лијечничке и новинарске послове, а ми, кукаван народ, остаћемо и даље, Бог нас знао докле само, остаћемо овакови какви смо. Па да останемо и овакви какви смо, ни оо јада, али ласно ни овакови, тако, да се на измаку двадееетога вијека не ћемо ни сами између себе познати моћи. Тада ће дојиста настанути пошљедње вријеме, те ће туђини моћи рећи: овдје је прије сто година живио нееретни народ српсрпски; овдје су му биле ево дркве његове, овдје школе његове. Ово су им, видите, иотомци његови, који сједе на ријекама вавилонским, те плачу и лелечу над негдањом славом својом и проклињу вође своје и претке своје, који су свагда у животу својем слушали ријечи народних пјевача својих: „Друмови ће пожељет Турака, Ад Турака нигђе бити неће" слушали их, ал нијесу хтјели разумјети. Јесте, господо, то ће дочекати нотомци наши, то и сами морате признати, ако само мало загледате у повјесницу сјеверних Словена, па и угарских Срба. Лелечете над пропадањем школа, а одбнјате од себе прилике, које нам једино иружа наш сабор, да он сшвори изворе за живош и паиредак шијех школа. Лелечете над угинућем вриједности ове или оне автономне установе наше, а одбијате од себе сабор, који треба да среди и обезбједи те установе према могућним приликама, кад нијесмо знали користитн се прошлим приликама, како то Румуни чинише. Ми данас знадемо завидјети њима и сретнима их називати, а ко је нама крив, да емо у том несретни? Криви еу исши они народни пријатељи, који се и данас граде иријатељима нашега црквенонароднога и просвјетнога живота, у истим јавним органима својим, само у другом руху и облику. Нас боли то, боли зацијело, господо, јер нам теретно пада када се погледамо какви смо и кад иомислимо, да овако како потјерасте не ћемо скорим дочекати боља времена. У том нас тужном увјерењу утврђује и друга сгвар, која мјеште да нам користи, а она ће индиректно да нам штете нанесе. Сви ми Срби с ове стране обрадовасмо се новом животу, који треба да отпочне наша српска гимназија у Угарској. Та је гимназија зато и заслужила

ону културну светковину, али та културна светковина треба да утјече на заједнички рад, на љубав и слогу нашу, а не да повлачп за собом раздор, отуђивање и да повлачи за собом такове иогрде, које ни мало не јемче за нросвјетни напредак и живот онога просвјетнога завода, којему јеу славу та културна светковина нриређена. Ви, господо, који те грдне штете наносите међусобној слози нашој, ви се градите јединијем и правим пријатељима тога нросвјетнога завода. Ну, ми не можемо појмити, какви сте ви пријатељи нашој гимназији у Новом Саду, када се свом жестином осусте на врховнога иатрона њезина, на српскога патријарха. Ми држимо, да врховни патрон није незнатна чињеница у животу наше гимназије у Новом Саду. Па зашто онаке ногрде, зашто да се сва жестина просипа баш на српког патријарха? Зато, што није „ништа" дао на фонд те гимназије као што ви у првк мах рекосте, а за собом у зублуду поведосте и два три листа наша. Признали сте послије, да је српски патријарх Георгије Бранковић дао на фонд те гимназије 1000 фор., а то је дао у исто вријеме, кадје дао и карловачкој гимназији исто толико. Иа шта би онда требало да чините? Требало би да нападате тога натријарха, што и карловачкој гимназији на њезин фонд није више дао, или како би ви рекли, што није ништа дао. Е па лијепо! Сви ми, господо, одавна лелечемо како нам цвиле и пропадају српске школе у Угарској и Троједници. Велики народни меценат барон Милош Бајић није, видите, додао од свога огромнога иметка какве замашније своте на српске школе, па зато ипак није нико устао на тога добротвора, да га осуди, него га сви узносимо као великога мецената српске просвјете. Покојни патријарх Герман Анђелић није ништа дао на новосадску гимназију, али је назидао, као и барон Милош Бајић, са још већом свотом нову гимназијску зграду у Карловцима. Па? Је ли се ко онда осуо на Германа Ађелића као на тврдицу? Не. Рекло се у оно вријеме баш у противничким листовима „хвале вриједно дјело." Данас, кад патријарх Георгије Бранковић зида богословима семинар, за који ни сам можда не зна шта ће га коиггати, тада је ријетко ко рекао: „хвале вриједно". Не. Тај народни добротвор је „тврдица", „не даје и опет ништа" и т. д. А зашто? Само