Srpski sion

стр . 766.

.српски сиоа».

бр . 46.

постаје мртва ствар. Они не знају, да је школа са извесним бројем деце живо суштаство, које живи својим животом, које има своју душу, и да у ту душу учитељ скроз мора пронићи. ХХП. Кад судимо о човеку, потребно је истраживати у њему не само негативну страну, него пре свега позитивну. И пре ћемо увидети шта нема у човеку него шта има у љему. А што има, то је најважније. Тако, кад ученичке задаће оцењујемо, ми одмах погрешке истражујемо и на њих гледамо. Но то није довољно, и та оцена није праведна. Ко је вешт, тај по погрешкама увиђа способност ученика, шта све уме и шта се може мз њега развити. Према томе греше равнатељи, кад по погрешкама у задацима оцењују целу школу и способност појединца. ХХШ. Непрестане опомене и укори рђаво делују, ако ученик није навикао да гледа у учитељу живи пример учења, старања, мудрости — и да га уважава. Кад се ученик боји учитеља у моралном смислу те речи, један поглед, једна реч учитељева кадра је да нробуди, по^рами, ободри, оживи и покаже пут ученику. XXIV. Кад се задаћа употреби као казна ученику — то је рђав знак. Значи, да се задаћа мало цени, или је сама по себи тешка и досадна. XXV. Има методичких лавирината, где се само вешт и разуман учитељ знаде оријентирати, док почетник и невежа морају лутати, Такав је лавиринат „чувено" „експликативно читање" (читање са опширним тумачењем). Разиграна на том широком пољу фантазија учитељева може довести ученике до отупелости, прекидајући у читању мисао његову на сваком кораку и збуњујући га питањима и поуком. Читање какве било басне бива у гдекога учитеља час <1е отш ге зсЉШ е4 дтћизсЈат а1ш — говори о свему и свачему, само најглавније заборавља. Да се изреком послужимо, можемо рећи, да на тим часовима слепац слепца води. XXVI. Учитељу! помисли да нема науке, која се неда претворити у мучење за децу. Дужност

ти је, да их водиш нутем узраста њихова; а колико учитеља неразумним руковођењем својим задржавају и унаказују узраст њихов! Ево, правопис изгледа мала ствар, а колико је тешкоће у њему, колико пронађених правила, која своде на мртво слово дело разума и логике! А каква правила, — у једнога једна, у другога друга. Задаће твојих ученика ишаране су од силних погрешака тамо, где их суседни учитељ не може да нађе. Ти до плача доводиш ученика свога зато, што је написао „најјачи," а сусед твој зато, што Је написао „најачи". Ти великом иогрешком сматраш стављену запету (.) тамо, где их сусед твој ставад обилно. А. знаш ли ти где је корен иравописа и правилне речи? Смишљено читање је школа за правопис. Ко се вежба у читању, тај ће брзо схватити смисао и правац целе реченице; а извежбан у читању сам већ по себи знаде, где да меће интерпункцију. Па има ли смисла мучити децу са неким узакоњеним нотанкостима правониса, кад ће сам ученик — вешт у читању — временом знати, где је чему место. ХХУП. Мучан, по изгледу кукаван и усамљен је круг у делатности учитељеве. Ако му је још и суђено, да учи и ради у каквом забитом местанцету — тада је он прави мученик. Но благо оном, ко и на том месту не клоне и не малакше духом. Ко је кадар, нека се прими. XXVIII. Учитељ није ствар, која школи припада; он је душа школе и школа се без њега не да замислити. Учитељ треба да је створен за школу. Многи мисле, да успех у школи завиеи од разних наставних иланова и недагошких метода. Но погрешно мисле. Нека конферишу педагози и специјалисте, нека измишљавају разне методе, нека пишу и штампају цебеле књиге — но труд њихов неће успеха донети. Нека подижу научне заводе, али успеха у њима све дотле не ћемо видети, догод у њима за школу створене учитеље не видимо. Па да оснивамо — веле — специјалне заводе за учитељско васпитање. Но и ту не помажу курзови разних предмета, програми и инструкције, и ту су потребни за успешно васпитање створени учитељи. Учитељ мора бити мученик свога позива; он мора душу своју полагати у делу поуке и васиитања.