Srpski sion

Број 5

„СРПСКИ СИОВ'

Стр. 69.

и старице Ане, која у неприкосновену поштењу носи своје седе власи и у томе се дивну сребрену украсу вољно и предано спрема да сиокојно очи своје скдопи. „Сад отпушташ с миром слугу својега. Госноде, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје." Тако гласи, ето, Симеопова дивна и величајна несма лабудова. Јер ко је у животусвоме тако верно служио Господа Бога свога, тај Му се и на самом издисају своме може тако узвишеио предавати. Ко је овде свога Спаситеља иашао, ко Га је стално гледао очима вере непоколебљиве, ко Га је у срце своје примио раширених руку љубави своје најтоплије — тај је и иостигао сврху живота свога, тај се и може мирно и снокојно опростити с овим варљивим светом, те унићи из вере у дивну јаву, из придворја у светилиште. Такав дивотан одлазак нодари и нама, Господе света и вечио ти. Хоћемо ли и ми остарити као Симеон и Ана, то је посве у Твојој руци: али дај нам, да Те ми сличном вером потражимо и пађемо, Теби у љубави и нослушности нослужимо, те дч пред-а-те можемо и ми увек, ступити сличпим украсом невиности и нраведности. Дај, да и ми иоживимо овде у страхопоштовању према Теби, јер ћемо само тада и ми моћи мирно скрстити руке своје и снокојно склопити своје очи, јер : Тада ћемо и ми, као Симеон седи знати, да и овај живот нешто вреди: Ко је Теби овде угодити хтео, тог је живот овај до раја довео ! Амин. Др. Владимир ДимитријевиЋ.

Што је добро? Српским народним поеловицама истумачио др. Данило Трбојевић. (Наставак) III. Рад. — То, синко мој, што си сада казао, веома је важно. Главни темељ или увјет добра, који одговара темељу које год зграде, јесте рад. Као што није могуће саградити куће без основа и темеља, која би тек лебдила у зраку, исто је тако, ако не и још у већој мјери, немогуће бити

добар, а не радити. Јер још ће се може бити с временом и уепјети у зраку, у који се већ сада људи помоћу које каквих справа дижу, нешто попут куће саградити, али да би и када ико могао без рада добар бити, то се ни помислити не да. Свакако је све друго више могуће; ово је са свијем немогуће. Па да и није добра, којега ето без рада никако не можемо досећи, већ нас сам живот на овом шареном свијету, у коме морамо да толико јада и невоља препатимо, нука на рад. Ево нас људи нема баш Бог зна колико, па опет, „докле не би коме зло, не би некоме добро," и „док се један не отегне, не може други да се протегне." И код нас је људи „једног греб — другог хљеб." У опће, може се рећи, ми људи „горак крух једемо," јер сваки човјек има своје јаде и свакоме „и незвано зло долази." И што оно не долази у малим мјерицама, већ „зло долази на сежње, а одлази на дла ке"; и како нема човјека, којега зло не походи, није му се корист са свијем ни угибати, јер „ко је без зла, остаће без добра," Може се без икаква зазора, кад већ до^е, поздравити добродошлицом: „Зло добро дошло, — ако си с&мо дошло!" Највеће је од свију зала, што нас стижу, како се опћенито мисли, смрт, која „не пази ни старо ни младо." Како „нико не зна, шта носи дан, шта ли ноћ," и јер је „смрт варалица," не зна нико кад ће умријети, а то још више повећава страх пред њом. Она је веома моћпа моћнија него и једна власт земаљска. Ето н. пр „цар много може, ну више смрт " Та се снага њезина огледа особито у томе, што, макар се свему другому злу нашао лијек, „од смрти нема лијека." Човјеку, који данас може бити силан и јак, богат и срећан, одузима она једним часом силу и Јакоет, богатство и срећу, у опће све, што има, и — сам живот. „Данас човјек, сутра земља црна." Па кад знамо, да „смрт никоме не прашта", морамо, кад видимо и најздравијега човјека, у цвијету младости и снаге, жа лостиво ускликнути: „Земља по земљи ходи!"