Srpski sion

Б*. 5.

„СРПСКМ

СИОВ, 11

Стр. 73

Против овога правила гријеше особито они људи, којима се тешко на који посао од-лучити, Такви су већином људи непомни. Ме^у тијем како год „непомну тежаку миши ејеме изједу," јер предуго затегне са сијањем, тако и неодлучан човјек редовито промаши многу згодну прилику за рад, те се због тога послије л>уто каје. Нема говора, „печеница се не тражи уочи Божића," већ прије, као што и прије, „у јесен се хватају божићни колачи." Истина је до душе, да „под ноћ тшсве цвјетају," и да није никада са свијем касно почети радити, макар то било и под старост, јер ће и такав рад бити бар донекле користан. То врцједи нарочито за оне случајеве, гдје је до душе почето „касно, али часно" довршено. Али колико би био тај исти рад кориснији, да је већ много прије тога започет! С тога што год радиш, „подрани, и видјећеш, настој и наћи ћеш," јер „ко рано устане, вас дан му добар настане." Не уздаш ли се пак довољно у своју снагу, уздај се у милост Божју! Немој се ничега плашити, већ само „ти почни, а Бог ће свршити!" Други је задатак: ради свој посао што дуже и што устрајније, или ради, док га год не свршиш! Против овога правила гријеши се још више него против првога. Колико има људи, који радо почну многи посао, па нијесу, што но ријек, право ни започели, а они већ ни макац даље, јер су се тако бар они веле — уморили и сустали. То је права срамота! „Боље је и не почети, него не дочети." А и каква је корист, ако се неки, макар и најкориснији посао, само почне или тек донекле уради, кад „понесено још није донесено," и „ако је и у житници, још није у избици"? „Није ко почне, него ко сврши;" сваки посао треба не само почети већ и довршити. Може бити, да је „писмо лијепо и лијепо писато, али је зло, што је црним печатом запечаћено." Добар почетак је много вриједан, признајмо, али добар свршетак је још вреднији од добра почетка и „златна сврхазлатиинезлатанпочетак." На устрајност у раду нука нас највише здрав разум наш. Сваки човјек на

име добро зна, да „од првога ударца дуб не пада". Нема говора, „на један пут се храст не посијече," па нпак „мала сјекира и велики дуб повали," само ако се дуго с њом по њему удара. Куд ћете што мање и слабије од црва, па што видимо? „Црв и тврдо врти дрво;" што више, кадар је дугим својим радом и онакво дрво оборити, којега није способан на једном срушити ни краљ свију животиња, лав. Ето, да све друго пустимо на миру, „што је твр^е од гвожђа? па га опет р|ја изије." Ко не зна, како је то могуће, питаће у чуду: „Од куда то?" Ништа лакше, што на то питање одговорити. Не треба умјети Бог зна како рачунати, да знамо, да је „пет и пет десет, и пет петнаест." На тај начин и „стотина малијех чини једно велико," и само тако је могуће, да „на дугу тијеку хрт зеца стигне," ма да он није кадар онако брзо трчати као зец. Он на име трчи устрајније, док зец много прије малакше. Кад све ово видимо и знамо. није друге, морамо признати, „кад се човјек шта прихвати, онога нек се и држи," и „кад си уљезао у коло, треба играти." Нада све пак треба пазити, да се сваки посао што прије и што боље доврши, користећи се особито тијем, ако је дан или вријеме добро, „колико је бол>и дан, толико прије сврши!" Устрајност у раду или марљивост је дакле главна погодба, да се ма који посао доврши онако, како треба. Због тога се и ваља у првом реду што раније дизати, а што касније ићи спавати, јер само „раноранилац и доцнолегалац кућу тече." Него рано дизање је још вредније од доцнога лнјегања, јер „ко рано рани, двије среће граби," а особито за то, што онај, „ко рани. не мркне." С тога и „не хвали ми вечерњега сједиоца, већ ми хвали јутрењега раниоца!" Но знајте, да није доста да кога истом сунце буди, макар то било већ за излаза сунчева; дизати се треба скупа с даном, т. ј. чим сване! Знајте и добро памтите, да је онај „слаб посленик, кога јутро буди, а зора га није пробудила!" Али није доста рано устајати а касно