Srpski sion

О тр . 90.

»ОРПСКИ ОМОН. 11

„вријеме никога не чека." С тога што „згода торбу пуни, а незгода изпражњује," „добру згоду држи по боке!" Иначе, ако пустиш добру згоду као зеца да пролети, касно ће ти бити рећи: „Дед, зече, пролети још једанпут!" јер „не ће вријеме за нама, него ми морамо за њим." Због тога што „иде вријеме, носи бреме," и што „сваки данак своју бригу носи," треба и посао, који једноме дану припада, у тај дан и свршити, а не остављати га за кашње. Као што „гвож^е ваља ковати, док је вруће," тако треба за времена и сваки други посао извршити, јер „ко има вријеме, а чека вријеме, губи вријеме." У недоба се ништа постићи не да, те „у невријеме пријатељ буде непријатељ." „Бирај, док можеш," н „што данас можеш учинити, не остављај за сјутра," да не буде доцкан! Имаћеш од тога двоструку корист: што ће ти вријеме бити мати — „вријеме је кадгод мати, а кадгод маћеха" — и као мати помоћи ти радити, и друго, што ће ти бити могуће да сву своју снагу употребиш, јер ћеш моћи мирно мислити и судити, а то ти послије због ненадане узбуђености, што су ти „виле дошле к очима," не би никако било могуће. У том, како ко умије употребити згодну прилику за рад, огледа се његова срећа или несрећа. Обично се мисли, да онај, „ко је срећан и метући нађе злата," и да је срећа нешто посебно, што се човјеку као природи. С тога се и слави когод, да се „под сретном звијездом родио," јер људи виде, да збиља „некоме и олово плива, а некоме и плуто тоне." «Ва то ћете и чути, гдје „сватко иште бољу срећу" и вапије: „Дај ми срећу, а знање кому ти драго," јер мисли, да је „боље драм среће него сто ока памети." Како обично мишљење, а опет како криво! Кад би срећа коме приро^ена била, заиста га не би никада остављала. А што ми видимо? Видимо, да „нико не може овога свијета у свачем срећан бити." Није истина дакле, да је срећа икому прирођена, или, што би још горе било, да срећа од добријех бјежи, а са злијем лежи," ма да се често види, гдје је

и рђаву човјеку „пала сјекира у мед," већ се она мора заслужити. У толико је само она независна о нама, колико и прилике мјесне и времене. „Ако срећу не срете, не стиже је никад." Друкчије се може пуним правом тврдити, да је „свак своје среће ковач," јер увјет среће је памет, и не за једнога, већ за многога од нас вриједи она мудра ријеч: „Лијепа му се срећа смије, ако буде паметан." (Наставиће се.)

Румунска црква у XIX. веку. (Наетавак.) Вениамин Костаки беше врло утешна појава у историји руиунске цркве прве половине XIX. века. Пошто је као природни Румун, врло ретким и срећним случајем, постао митрополитом народне дркве своје, он је енергично протуделовао убигачном утпцају фанариота на народ. У ту сврху он је, између осталог, уставио 1804 године духовну чисто-румунску семинарију у манастиру Соколу, који је на 5 врста далеко од града Јаша; 11 често је нроповедао и издао је много књига дотматнчког и религијозно-моралног садржаја на румунском језику. Његовим црквеним и грађанским реФормама беше сврха подићи умни и морални ниво Румуна. Појмљиво је, да такав и слични рад знаменитог митрополита није се могао сви§>ати фанариотама, те се они пожурише да га свим могућим интригама и лукавим клеветама оцрне. Када су 1806 год., у време рата Русије с Турском, Румунију заузели Руси, нросуше се на њега тужбе и жалбе, да он, окруживши себе младим и у црквеним стварима неискусним људима, ироизводи многе нереде и забуне како у црквеној, тако и у политичкој управи. И ако руска влада, познавајући митрополита Бениамина с најбоље стране, као човека, који је велике заслуге учинио молдавској цркви, није ни обраћала иажњу на денунције и клевете бољара-фанариота, инак је сам митрополит сматрао за боље да се удаљи и преда дело борбе с фанариотством у руке свежијих сила. Тада, 11 То не беше цотпуна семднарија. У њој су се само обучавала на молдавском јвзику свештено и црквено служитељека деца у црквеном читању и н. јању, уставу, реторици и „Дамаскинову богословљу"; 50 људи издржавано је на рачун манастира.